حَدَّثَنَا عُثْمَانُ بْنُ أَبِي شَيْبَةَ، حَدَّثَنَا يَحْيَى بْنُ يَعْلَى الْمُحَارِبِيُّ، حَدَّثَنَا أَبِي، حَدَّثَنَا غَيْلاَنُ، عَنْ جَعْفَرِ بْنِ إِيَاسٍ، عَنْ مُجَاهِدٍ، عَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ، قَالَ لَمَّا نَزَلَتْ هَذِهِ الآيَةُ { وَالَّذِينَ يَكْنِزُونَ الذَّهَبَ وَالْفِضَّةَ } قَالَ كَبُرَ ذَلِكَ عَلَى الْمُسْلِمِينَ فَقَالَ عُمَرُ - رضى الله عنه أَنَا أُفَرِّجُ عَنْكُمْ . فَانْطَلَقَ فَقَالَ يَا نَبِيَّ اللَّهِ إِنَّهُ كَبُرَ عَلَى أَصْحَابِكَ هَذِهِ الآيَةُ فَقَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " إِنَّ اللَّهَ لَمْ يَفْرِضِ الزَّكَاةَ إِلاَّ لِيُطَيِّبَ مَا بَقِيَ مِنْ أَمْوَالِكُمْ وَإِنَّمَا فَرَضَ الْمَوَارِيثَ لِتَكُونَ لِمَنْ بَعْدَكُمْ " . فَكَبَّرَ عُمَرُ ثُمَّ قَالَ لَهُ " أَلاَ أُخْبِرُكَ بِخَيْرِ مَا يَكْنِزُ الْمَرْءُ الْمَرْأَةُ الصَّالِحَةُ إِذَا نَظَرَ إِلَيْهَا سَرَّتْهُ وَإِذَا أَمَرَهَا أَطَاعَتْهُ وَإِذَا غَابَ عَنْهَا حَفِظَتْهُ " .
Бизга Усмон ибн Абу Шайба ривоят қилди, бизга Яҳё ибн Яъло ал-Муҳорибий ривоят қилди, бизга отам ривоят қилди, бизга Ғайлон Жаъфар ибн Иёсдан, у Мужоҳиддан, у ибн Аббосдан ривоят қилди, у деди: «Ва олтин-кумушни хазина қилувчилар...» деган оят нозил бўлганида, бу мусулмонларга оғир келди. Шунда Умар розияллаҳу анҳу: «Мен сизларни бу ғамдан чиқараман», деди. У бориб: «Эй Аллаҳнинг Набийи, бу оят саҳобаларингизга оғир келди», деди. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам: «Албатта Аллаҳ закотни фақат молларингиздан қолганини пок қилиш учун фарз қилди ва меросни фақат ўзингиздан кейингилар учун бўлсин деб фарз қилди», дедилар. Шунда Умар такбир айтди. Сўнг у Умарга: «Киши хазина қиладиган энг яхши нарсани сенга айтайми? — Солиҳа аёл: у (эри) унга қараганида хурсанд қилади, унга буюрганида итоат қилади, ундан ғойиб бўлганида (ўзи ва молини) сақлайди», дедилар.