حَدَّثَنَا عُمَرُ بْنُ الْخَطَّابِ أَبُو حَفْصٍ، حَدَّثَنَا الْفِرْيَابِيُّ، حَدَّثَنَا أَبَانُ، قَالَ عُمَرُ - وَهُوَ ابْنُ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ أَبِي حَازِمٍ - قَالَ حَدَّثَنِي عُثْمَانُ بْنُ أَبِي حَازِمٍ، عَنْ أَبِيهِ، عَنْ جَدِّهِ، صَخْرٍ أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم غَزَا ثَقِيفًا فَلَمَّا أَنْ سَمِعَ ذَلِكَ صَخْرٌ رَكِبَ فِي خَيْلٍ يُمِدُّ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم فَوَجَدَ نَبِيَّ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَدِ انْصَرَفَ وَلَمْ يَفْتَحْ فَجَعَلَ صَخْرٌ يَوْمَئِذٍ عَهْدَ اللَّهِ وَذِمَّتَهُ أَنْ لاَ يُفَارِقَ هَذَا الْقَصْرَ حَتَّى يَنْزِلُوا عَلَى حُكْمِ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَلَمْ يُفَارِقْهُمْ حَتَّى نَزَلُوا عَلَى حُكْمِ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَكَتَبَ إِلَيْهِ صَخْرٌ أَمَّا بَعْدُ فَإِنَّ ثَقِيفًا قَدْ نَزَلَتْ عَلَى حُكْمِكَ يَا رَسُولَ اللَّهِ وَأَنَا مُقْبِلٌ إِلَيْهِمْ وَهُمْ فِي خَيْلٍ . فَأَمَرَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم بِالصَّلاَةِ جَامِعَةً فَدَعَا لأَحْمَسَ عَشْرَ دَعَوَاتٍ " اللَّهُمَّ بَارِكْ لأَحْمَسَ فِي خَيْلِهَا وَرِجَالِهَا " . وَأَتَاهُ الْقَوْمُ فَتَكَلَّمَ الْمُغِيرَةُ بْنُ شُعْبَةَ فَقَالَ يَا نَبِيَّ اللَّهِ إِنَّ صَخْرًا أَخَذَ عَمَّتِي وَدَخَلَتْ فِيمَا دَخَلَ فِيهِ الْمُسْلِمُونَ . فَدَعَاهُ فَقَالَ " يَا صَخْرُ إِنَّ الْقَوْمَ إِذَا أَسْلَمُوا أَحْرَزُوا دِمَاءَهُمْ وَأَمْوَالَهُمْ فَادْفَعْ إِلَى الْمُغِيرَةِ عَمَّتَهُ " . فَدَفَعَهَا إِلَيْهِ وَسَأَلَ نَبِيَّ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم مَاءً لِبَنِي سُلَيْمٍ قَدْ هَرَبُوا عَنِ الإِسْلاَمِ وَتَرَكُوا ذَلِكَ الْمَاءَ . فَقَالَ يَا نَبِيَّ اللَّهِ أَنْزِلْنِيهِ أَنَا وَقَوْمِي . قَالَ " نَعَمْ " . فَأَنْزَلَهُ وَأَسْلَمَ - يَعْنِي السُّلَمِيِّينَ - فَأَتَوْا صَخْرًا فَسَأَلُوهُ أَنْ يَدْفَعَ إِلَيْهِمُ الْمَاءَ فَأَبَى فَأَتَوُا النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم فَقَالُوا يَا نَبِيَّ اللَّهِ أَسْلَمْنَا وَأَتَيْنَا صَخْرًا لِيَدْفَعَ إِلَيْنَا مَاءَنَا فَأَبَى عَلَيْنَا . فَأَتَاهُ فَقَالَ " يَا صَخْرُ إِنَّ الْقَوْمَ إِذَا أَسْلَمُوا أَحْرَزُوا أَمْوَالَهُمْ وَدِمَاءَهُمْ فَادْفَعْ إِلَى الْقَوْمِ مَاءَهُمْ " . قَالَ نَعَمْ يَا نَبِيَّ اللَّهِ . فَرَأَيْتُ وَجْهَ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم يَتَغَيَّرُ عِنْدَ ذَلِكَ حُمْرَةً حَيَاءً مِنْ أَخْذِهِ الْجَارِيَةَ وَأَخْذِهِ الْمَاءَ .
Бизга Умар ибн Хаттоб Абу Ҳафс ривоят қилди, бизга Фирёбий ривоят қилди, бизга Абон ривоят қилди, Умар — у ибн Абдуллаҳ ибн Абу Ҳозим — деди: менга Усмон ибн Абу Ҳозим отасидан, у бобоси Сахрдан ривоят қилди: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам Сақиф (қабиласи)га ғазот қилдилар. Сахр буни эшитганида, Набий соллаллаҳу алайҳи васалламга мадад бериш учун бир гуруҳ отлиқ билан йўлга чиқди. У Аллаҳнинг Набийси соллаллаҳу алайҳи васалламни қайтиб кетган ва (қалъани) фатҳ қилмаган ҳолда топди. Шунда Сахр ўша куни бу қасрни тарк этмасликка, токи улар Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламнинг ҳукмига таслим бўлмагунча, Аллаҳнинг аҳди ва зиммаси (сифатида) аҳд қилди. У уларни Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламнинг ҳукмига таслим бўлмагунча тарк этмади. Сахр у зотга ёзди: «Аммо баъд, Сақиф сизнинг ҳукмингизга таслим бўлди, эй Аллаҳнинг Расули, мен уларга қараб келмоқдаман, улар эса отлиқ (қўшин) ичида». Шунда Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам намозни жамоа билан ўқишга буюрдилар ва Аҳмас (қабиласи) учун ўнта дуо қилдилар: «Аллаҳумма, Аҳмасга отлари ва кишиларида барака бер». Қавм у зотнинг олдига келди. Муғира ибн Шуъба гапириб: «Эй Аллаҳнинг Набийси, Сахр менинг аммамни олиб қўйди, у эса мусулмонлар кирган нарсага кирган эди (Исломни қабул қилганди)», деди. У зот уни чақириб: «Эй Сахр, қавм Исломни қабул қилсалар, қонлари ва мол-мулкларини сақлайдилар. Муғирага аммасини бергин», дедилар. У уни унга берди. Ва у Аллаҳнинг Набийси соллаллаҳу алайҳи васалламдан Исломдан қочиб, ўша сувни ташлаб кетган Бану Сулаймнинг сувини сўради. У: «Эй Аллаҳнинг Набийси, уни менга ва қавмимга (жойлашишимиз учун) беринг», деди. У зот: «Ҳа», дедилар. У зот уни унга бердилар ва у — яъни сулаймликлар — Исломни қабул қилдилар. Улар Сахрнинг олдига келиб, сувни ўзларига беришини сўрадилар. У бош тортди. Шунда улар Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг олдига келиб: «Эй Аллаҳнинг Набийси, биз Исломни қабул қилдик ва Сахрнинг олдига сувимизни бериши учун келдик, лекин у бизга бермади», дедилар. У зот унинг олдига келиб: «Эй Сахр, қавм Исломни қабул қилсалар, мол-мулклари ва қонларини сақлайдилар. Қавмга сувларини бер», дедилар. У: «Ҳа, эй Аллаҳнинг Набийси», деди. Мен ўша пайт Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламнинг чеҳралари чўрини ва сувни олганидан ҳаё қилиб, қизариб ўзгараётганини кўрдим.