حَدَّثَنَا عَمْرُو بْنُ عَوْنٍ، أَخْبَرَنَا هُشَيْمٌ، عَنْ أَبِي بِشْرٍ، عَنْ سَعِيدِ بْنِ جُبَيْرٍ، عَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ، : أَنَّ امْرَأَةً، رَكِبَتِ الْبَحْرَ فَنَذَرَتْ إِنْ نَجَّاهَا اللَّهُ أَنْ تَصُومَ شَهْرًا، فَنَجَّاهَا اللَّهُ فَلَمْ تَصُمْ حَتَّى مَاتَتْ، فَجَاءَتِ ابْنَتُهَا أَوْ أُخْتُهَا إِلَى رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَأَمَرَهَا أَنْ تَصُومَ عَنْهَا .
Бизга Амр ибн Авн ривоят қилди, бизга Ҳушайм Абу Бишрдан, у Саид ибн Жубайрдан, у ибн Аббосдан хабар бердики: Бир аёл денгизга (кемага) минди ва назр қилдики, агар Аллаҳ уни қутқарса, бир ой рўза тутади. Аллаҳ уни қутқарди, лекин у вафот этгунича рўза тутмади. Унинг қизи ёки синглиси Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламнинг олдига келди. У эса унинг ўрнига рўза тутишни буюрди.