حَدَّثَنَا أَبُو كَامِلٍ، حَدَّثَنَا يَزِيدُ، - يَعْنِي ابْنَ زُرَيْعٍ - ح وَحَدَّثَنَا أَحْمَدُ بْنُ مَنِيعٍ، عَنْ يَحْيَى بْنِ زَكَرِيَّا، - وَهَذَا لَفْظُهُ - عَنْ دَاوُدَ، عَنْ أَبِي نَضْرَةَ، عَنْ أَبِي سَعِيدٍ، قَالَ لَمَّا أَمَرَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم بِرَجْمِ مَاعِزِ بْنِ مَالِكٍ خَرَجْنَا بِهِ إِلَى الْبَقِيعِ فَوَاللَّهِ مَا أَوْثَقْنَاهُ وَلاَ حَفَرْنَا لَهُ وَلَكِنَّهُ قَامَ لَنَا . - قَالَ أَبُو كَامِلٍ قَالَ - فَرَمَيْنَاهُ بِالْعِظَامِ وَالْمَدَرِ وَالْخَزَفِ فَاشْتَدَّ وَاشْتَدَدْنَا خَلْفَهُ حَتَّى أَتَى عُرْضَ الْحَرَّةِ فَانْتَصَبَ لَنَا فَرَمَيْنَاهُ بِجَلاَمِيدِ الْحَرَّةِ حَتَّى سَكَتَ - قَالَ - فَمَا اسْتَغْفَرَ لَهُ وَلاَ سَبَّهُ .
Бизга Абу Комил ривоят қилди, бизга Язид — яъни ибн Зурайъ — (ҳ) яна бизга Аҳмад ибн Маниъ Яҳё ибн Закариёдан — бу унинг лафзидир — Довуддан, у Абу Назрадан, у Абу Саиддан ривоят қилиб айтди: Пайғамбар соллаллаҳу алайҳи васаллам Моиз ибн Моликни тошбўрон қилишни буюрганида, биз уни Бақиъга олиб чиқдик. Аллаҳга қасамки, биз уни боғламадик ҳам, унга (чуқур) ковламадик ҳам, балки у биз учун (тик) турди. — Абу Комил деди: У (рови) деди — Биз уни суяклар, кесаклар ва сопол бўлаклари билан отдик. У чопди, биз ҳам унинг орқасидан чопдик, то у Ҳарранинг четига етгунча. У биз учун (тошбўронга) тик турди, биз уни Ҳарранинг катта тошлари билан отдик, то жим қолгунча. У (рови) деди: У (Пайғамбар) унга истиғфор ҳам айтмади, уни сўкиб ҳам қўймади.