حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ مُحَمَّدٍ، قَالَ حَدَّثَنَا سُفْيَانُ، قَالَ حَدَّثَنَا عَمْرٌو، قَالَ أَخْبَرَنِي سَعِيدُ بْنُ جُبَيْرٍ، قَالَ قُلْتُ لاِبْنِ عَبَّاسٍ إِنَّ نَوْفًا الْبِكَالِيَّ يَزْعُمُ أَنَّ مُوسَى لَيْسَ بِمُوسَى بَنِي إِسْرَائِيلَ، إِنَّمَا هُوَ مُوسَى آخَرُ. فَقَالَ كَذَبَ عَدُوُّ اللَّهِ، حَدَّثَنَا أُبَىُّ بْنُ كَعْبٍ عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم قَالَ " قَامَ مُوسَى النَّبِيُّ خَطِيبًا فِي بَنِي إِسْرَائِيلَ، فَسُئِلَ أَىُّ النَّاسِ أَعْلَمُ فَقَالَ أَنَا أَعْلَمُ. فَعَتَبَ اللَّهُ عَلَيْهِ، إِذْ لَمْ يَرُدَّ الْعِلْمَ إِلَيْهِ، فَأَوْحَى اللَّهُ إِلَيْهِ أَنَّ عَبْدًا مِنْ عِبَادِي بِمَجْمَعِ الْبَحْرَيْنِ هُوَ أَعْلَمُ مِنْكَ. قَالَ يَا رَبِّ وَكَيْفَ بِهِ فَقِيلَ لَهُ احْمِلْ حُوتًا فِي مِكْتَلٍ فَإِذَا فَقَدْتَهُ فَهْوَ ثَمَّ، فَانْطَلَقَ وَانْطَلَقَ بِفَتَاهُ يُوشَعَ بْنِ نُونٍ، وَحَمَلاَ حُوتًا فِي مِكْتَلٍ، حَتَّى كَانَا عِنْدَ الصَّخْرَةِ وَضَعَا رُءُوسَهُمَا وَنَامَا فَانْسَلَّ الْحُوتُ مِنَ الْمِكْتَلِ فَاتَّخَذَ سَبِيلَهُ فِي الْبَحْرِ سَرَبًا، وَكَانَ لِمُوسَى وَفَتَاهُ عَجَبًا، فَانْطَلَقَا بَقِيَّةَ لَيْلَتِهِمَا وَيَوْمِهِمَا فَلَمَّا أَصْبَحَ قَالَ مُوسَى لِفَتَاهُ آتِنَا غَدَاءَنَا، لَقَدْ لَقِينَا مِنْ سَفَرِنَا هَذَا نَصَبًا، وَلَمْ يَجِدْ مُوسَى مَسًّا مِنَ النَّصَبِ حَتَّى جَاوَزَ الْمَكَانَ الَّذِي أُمِرَ بِهِ. فَقَالَ لَهُ فَتَاهُ أَرَأَيْتَ إِذْ أَوَيْنَا إِلَى الصَّخْرَةِ فَإِنِّي نَسِيتُ الْحُوتَ، قَالَ مُوسَى ذَلِكَ مَا كُنَّا نَبْغِي، فَارْتَدَّا عَلَى آثَارِهِمَا قَصَصًا، فَلَمَّا انْتَهَيَا إِلَى الصَّخْرَةِ إِذَا رَجُلٌ مُسَجًّى بِثَوْبٍ ـ أَوْ قَالَ تَسَجَّى بِثَوْبِهِ ـ فَسَلَّمَ مُوسَى. فَقَالَ الْخَضِرُ وَأَنَّى بِأَرْضِكَ السَّلاَمُ فَقَالَ أَنَا مُوسَى. فَقَالَ مُوسَى بَنِي إِسْرَائِيلَ قَالَ نَعَمْ. قَالَ هَلْ أَتَّبِعُكَ عَلَى أَنْ تُعَلِّمَنِي مِمَّا عُلِّمْتَ رَشَدًا قَالَ إِنَّكَ لَنْ تَسْتَطِيعَ مَعِيَ صَبْرًا، يَا مُوسَى إِنِّي عَلَى عِلْمٍ مِنْ عِلْمِ اللَّهِ عَلَّمَنِيهِ لاَ تَعْلَمُهُ أَنْتَ، وَأَنْتَ عَلَى عِلْمٍ عَلَّمَكَهُ لاَ أَعْلَمُهُ. قَالَ سَتَجِدُنِي إِنْ شَاءَ اللَّهُ صَابِرًا، وَلاَ أَعْصِي لَكَ أَمْرًا، فَانْطَلَقَا يَمْشِيَانِ عَلَى سَاحِلِ الْبَحْرِ لَيْسَ لَهُمَا سَفِينَةٌ، فَمَرَّتْ بِهِمَا سَفِينَةٌ، فَكَلَّمُوهُمْ أَنْ يَحْمِلُوهُمَا، فَعُرِفَ الْخَضِرُ، فَحَمَلُوهُمَا بِغَيْرِ نَوْلٍ، فَجَاءَ عُصْفُورٌ فَوَقَعَ عَلَى حَرْفِ السَّفِينَةِ، فَنَقَرَ نَقْرَةً أَوْ نَقْرَتَيْنِ فِي الْبَحْرِ. فَقَالَ الْخَضِرُ يَا مُوسَى، مَا نَقَصَ عِلْمِي وَعِلْمُكَ مِنْ عِلْمِ اللَّهِ إِلاَّ كَنَقْرَةِ هَذَا الْعُصْفُورِ فِي الْبَحْرِ. فَعَمَدَ الْخَضِرُ إِلَى لَوْحٍ مِنْ أَلْوَاحِ السَّفِينَةِ فَنَزَعَهُ. فَقَالَ مُوسَى قَوْمٌ حَمَلُونَا بِغَيْرِ نَوْلٍ، عَمَدْتَ إِلَى سَفِينَتِهِمْ فَخَرَقْتَهَا لِتُغْرِقَ أَهْلَهَا قَالَ أَلَمْ أَقُلْ إِنَّكَ لَنْ تَسْتَطِيعَ مَعِيَ صَبْرًا قَالَ لاَ تُؤَاخِذْنِي بِمَا نَسِيتُ. فَكَانَتِ الأُولَى مِنْ مُوسَى نِسْيَانًا. فَانْطَلَقَا فَإِذَا غُلاَمٌ يَلْعَبُ مَعَ الْغِلْمَانِ، فَأَخَذَ الْخَضِرُ بِرَأْسِهِ مِنْ أَعْلاَهُ فَاقْتَلَعَ رَأْسَهُ بِيَدِهِ. فَقَالَ مُوسَى أَقَتَلْتَ نَفْسًا زَكِيَّةً بِغَيْرِ نَفْسٍ قَالَ أَلَمْ أَقُلْ لَكَ إِنَّكَ لَنْ تَسْتَطِيعَ مَعِيَ صَبْرًا ـ قَالَ ابْنُ عُيَيْنَةَ وَهَذَا أَوْكَدُ ـ فَانْطَلَقَا حَتَّى إِذَا أَتَيَا أَهْلَ قَرْيَةٍ اسْتَطْعَمَا أَهْلَهَا، فَأَبَوْا أَنْ يُضَيِّفُوهُمَا، فَوَجَدَا فِيهَا جِدَارًا يُرِيدُ أَنْ يَنْقَضَّ فَأَقَامَهُ. قَالَ الْخَضِرُ بِيَدِهِ فَأَقَامَهُ. فَقَالَ لَهُ مُوسَى لَوْ شِئْتَ لاَتَّخَذْتَ عَلَيْهِ أَجْرًا. قَالَ هَذَا فِرَاقُ بَيْنِي وَبَيْنِكَ ". قَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " يَرْحَمُ اللَّهُ مُوسَى، لَوَدِدْنَا لَوْ صَبَرَ حَتَّى يُقَصَّ عَلَيْنَا مِنْ أَمْرِهِمَا ".
Бизга Абдуллаҳ ибн Муҳаммад ривоят қилди, у деди: бизга Суфён ривоят қилди, у деди: бизга Амр ривоят қилди, у деди: менга Саид ибн Жубайр хабар берди, у деди: Мен Ибн Аббосга: «Навф ал-Биколий, Мусо (Хизр билан бўлган) Бани Исроилнинг Мусоси эмас, балки бошқа бир Мусо, деб даъво қиляпти,» дедим. Шунда у: «Аллаҳнинг душмани ёлғон айтди. Бизга Убайй ибн Каъб Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)дан ривоят қилди, у дедилар: ‹Мусо пайғамбар Бани Исроилда хатиб (сифатида) турди. Ундан: Одамларнинг энг билимлиси ким? деб сўралди. У: Мен билимлироқман, деди. Шунда Аллаҳ унга таъна қилди — чунки илмни Ўзига қайтармади — ва унга: икки денгиз қўшилган жойда бандаларимдан бир банда бор, у сендан билимлироқдир, деб ваҳий қилди. (Мусо): Эй Роббим, унга қандай (етаман)? деди. Унга: Бир саватда балиқ олиб бор; уни қаерда йўқотсанг, у ўша ерда, дейилди. У йўлга чиқди, йигити Юшаъ ибн Нун билан бирга кетди, саватда балиқ олиб бордилар. Ниҳоят, улар қоянинг олдида бошларини қўйиб ухлаганларида, балиқ саватдан сирғалиб чиқиб, денгизда йўлини (туйнук каби) тутди. Бу Мусо ва йигити учун ажойибот эди. Улар ўша кечаларининг ва кунларининг қолганини (юриб) ўтдилар. Тонг отганда Мусо йигитига: Нонуштамизни келтир; мана шу сафаримиздан чарчадик, деди. Ҳолбуки Мусо буюрилган жойни ўтиб кетмагунча чарчоқ сезмаган эди. Йигити унга: Кўрдингми, биз қояга паноҳ топганимизда мен балиқни унутибман, деди. Мусо: Мана шу биз истаган (жой) эди, деди. Сўнг улар изларидан қайтиб, кузатиб бордилар. Қояга етганларида, қараса, бир киши кийим билан ўралган эди. Мусо салом берди. Хизр: Сенинг юртингда салом қаёқда(н)? деди. У: Мен — Мусоман, деди. (Хизр): Бани Исроилнинг Мусосими? деди. У: Ҳа, деди. (Мусо): Сенга ўргатилган (илм)дан менга тўғри йўлни ўргатишинг учун сенга эргашайми? деди. (Хизр): Сен мен билан бирга сабр қила олмайсан, эй Мусо! Мен Аллаҳнинг илмидан, У менга ўргатган бир илм узраман — уни сен билмайсан; сен эса (Аллаҳ) сенга ўргатган бир илм узрасан — уни мен билмайман, деди. (Мусо): Иншааллаҳ, мени сабрли топасан ва сенга ҳеч бир ишда осий бўлмайман, деди. Сўнг улар денгиз соҳилида юриб кетдилар — уларда кема йўқ эди. Шунда уларнинг ёнидан бир кема ўтди; улар Хизрни танигани учун уларни бепул олиб кетишди. Шунда бир чумчуқ келиб, кема четига қўниб, денгиздан бир ёки икки марта чўқилади. Хизр: Эй Мусо, менинг илмим ва сенинг илминг Аллаҳнинг илмидан фақат мана шу чумчуқнинг денгиздан чўқигани(ча) камайтирди, деди. Сўнг Хизр кеманинг тахталаридан бир тахтани юлиб олди. Мусо: (Булар) бизни бепул олиб кетган қавм; сен уларнинг кемасига (қасд қилиб) уни тешдинг — унинг аҳлини ғарқ қилиш учунми? деди. (Хизр): Мен сенга: сен мен билан сабр қила олмайсан, демадимми? деди. (Мусо): Унутган нарсам учун мени (жавобгар) тутма, деди. Демак, Мусонинг биринчиси унутиш (сабабли) эди. Сўнг улар йўл юрдилар. Бирдан, бир бола бошқа болалар билан ўйнаётган эди. Хизр унинг бошини юқорисидан ушлаб, қўли билан узиб олди. Мусо: Бир жон (қасоси)сиз пок бир жонни ўлдирдингми? деди. (Хизр): Мен сенга: сен мен билан бирга сабр қила олмайсан, демадимми? деди — Ибн Уяйна: бу (иккинчиси) таъкидлироқ, деди. Сўнг улар йўл юриб, бир қишлоқ аҳлига етдилар ва улардан таом сўрадилар. Улар уларни меҳмон қилишдан бош тортдилар. Шу ерда улар қулаб тушай деган бир деворни топдилар; (Хизр) уни тиклади. Хизр қўли билан (ишора қилиб): уни тиклади, деди. Мусо унга: Хоҳласанг, бунинг учун ҳақ олар эдинг, деди. (Хизр): Бу — сен билан менинг орамиздаги ажралишдир, деди.› Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам): ‹Аллаҳ Мусога раҳм қилсин! Биз унинг сабр қилиб, уларнинг ишидан бизга (яна) қисса қилиб берилишини истардик,› дедилар,» деди.