حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ غُرَيْرٍ الزُّهْرِيُّ، قَالَ حَدَّثَنَا يَعْقُوبُ بْنُ إِبْرَاهِيمَ، قَالَ حَدَّثَنِي أَبِي، عَنْ صَالِحٍ، عَنِ ابْنِ شِهَابٍ، حَدَّثَ أَنَّ عُبَيْدَ اللَّهِ بْنَ عَبْدِ اللَّهِ أَخْبَرَهُ عَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ، أَنَّهُ تَمَارَى هُوَ وَالْحُرُّ بْنُ قَيْسِ بْنِ حِصْنٍ الْفَزَارِيُّ فِي صَاحِبِ مُوسَى قَالَ ابْنُ عَبَّاسٍ هُوَ خَضِرٌ. فَمَرَّ بِهِمَا أُبَىُّ بْنُ كَعْبٍ، فَدَعَاهُ ابْنُ عَبَّاسٍ فَقَالَ إِنِّي تَمَارَيْتُ أَنَا وَصَاحِبِي، هَذَا فِي صَاحِبِ مُوسَى الَّذِي سَأَلَ مُوسَى السَّبِيلَ إِلَى لُقِيِّهِ، هَلْ سَمِعْتَ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم يَذْكُرُ شَأْنَهُ قَالَ نَعَمْ سَمِعْتُ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم يَقُولُ " بَيْنَمَا مُوسَى فِي مَلإٍ مِنْ بَنِي إِسْرَائِيلَ، جَاءَهُ رَجُلٌ فَقَالَ هَلْ تَعْلَمُ أَحَدًا أَعْلَمَ مِنْكَ قَالَ مُوسَى لاَ. فَأَوْحَى اللَّهُ إِلَى مُوسَى بَلَى، عَبْدُنَا خَضِرٌ، فَسَأَلَ مُوسَى السَّبِيلَ إِلَيْهِ، فَجَعَلَ اللَّهُ لَهُ الْحُوتَ آيَةً، وَقِيلَ لَهُ إِذَا فَقَدْتَ الْحُوتَ فَارْجِعْ، فَإِنَّكَ سَتَلْقَاهُ، وَكَانَ يَتَّبِعُ أَثَرَ الْحُوتِ فِي الْبَحْرِ، فَقَالَ لِمُوسَى فَتَاهُ أَرَأَيْتَ إِذْ أَوَيْنَا إِلَى الصَّخْرَةِ فَإِنِّي نَسِيتُ الْحُوتَ، وَمَا أَنْسَانِيهِ إِلاَّ الشَّيْطَانُ أَنْ أَذْكُرَهُ. قَالَ ذَلِكَ مَا كُنَّا نَبْغِي، فَارْتَدَّا عَلَى آثَارِهِمَا قَصَصًا، فَوَجَدَا خَضِرًا. فَكَانَ مِنْ شَأْنِهِمَا الَّذِي قَصَّ اللَّهُ ـ عَزَّ وَجَلَّ ـ فِي كِتَابِهِ ".
Бизга Муҳаммад ибн Ғурайр аз-Зуҳрий ривоят қилди, у деди: бизга Яъқуб ибн Иброҳим ривоят қилди, у деди: менга отам, Солиҳдан, у Ибн Шиҳобдан ривоят қилдики, Убайдуллаҳ ибн Абдуллаҳ унга Ибн Аббосдан хабар бердики, у ал-Ҳурр ибн Қайс ибн Ҳисн ал-Фазорий билан Мусонинг ҳамроҳи ҳақида тортишди. Ибн Аббос: «У — Хизрдир,» деди. Шунда уларнинг ёнидан Убайй ибн Каъб ўтди. Ибн Аббос уни чақириб: «Мен ва мана шу шеригим Мусонинг ҳамроҳи — Мусо унга учрашиш йўлини сўраган киши ҳақида тортишдик. Сен Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)ни унинг ишини эслаб (айтганини) эшитганмисан?» деди. У: «Ҳа, мен Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)ни шундай деяётганларини эшитганман: ‹Мусо Бани Исроилдан бир жамоа ичида экан, унинг олдига бир киши келиб: Сен ўзингдан билимлироқ бировни биласанми? деди. Мусо: Йўқ, деди. Шунда Аллаҳ Мусога: Ҳа, бандамиз Хизр (билимлироқ), деб ваҳий қилди. Мусо унга (етишиш) йўлини сўради. Аллаҳ унга балиқни белги қилди ва: Балиқни йўқотсанг, қайт; албатта уни учратасан, дейилди. У денгизда балиқнинг изидан борарди. Мусонинг йигити Мусога: Кўрдингми, биз қояга паноҳ топганимизда мен балиқни унутибман — уни эслашни менга фақат шайтон унуттирди, деди. (Мусо): Мана шу биз истаган (жой) эди, деди. Сўнг улар изларидан қайтиб, кузатиб бордилар ва Хизрни топдилар. Уларнинг иши Аллаҳ — азза ва жалла — Ўз Китобида қисса қилган(идек) бўлди,› дедилар,» деди.