حَدَّثَنَا عَبْدَانُ، وَمُحَمَّدٌ، قَالاَ أَخْبَرَنَا عَبْدُ اللَّهِ، أَخْبَرَنَا عَاصِمُ بْنُ سُلَيْمَانَ، عَنْ أَبِي عُثْمَانَ، قَالَ حَدَّثَنِي أُسَامَةُ بْنُ زَيْدٍ ـ رضى الله عنهما ـ قَالَ أَرْسَلَتِ ابْنَةُ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم إِلَيْهِ إِنَّ ابْنًا لِي قُبِضَ فَائْتِنَا. فَأَرْسَلَ يُقْرِئُ السَّلاَمَ وَيَقُولُ " إِنَّ لِلَّهِ مَا أَخَذَ وَلَهُ مَا أَعْطَى وَكُلٌّ عِنْدَهُ بِأَجَلٍ مُسَمًّى، فَلْتَصْبِرْ وَلْتَحْتَسِبْ ". فَأَرْسَلَتْ إِلَيْهِ تُقْسِمُ عَلَيْهِ لَيَأْتِيَنَّهَا، فَقَامَ وَمَعَهُ سَعْدُ بْنُ عُبَادَةَ وَمُعَاذُ بْنُ جَبَلٍ وَأُبَىُّ بْنُ كَعْبٍ وَزَيْدُ بْنُ ثَابِتٍ وَرِجَالٌ، فَرُفِعَ إِلَى رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم الصَّبِيُّ وَنَفْسُهُ تَتَقَعْقَعُ ـ قَالَ حَسِبْتُهُ أَنَّهُ قَالَ ـ كَأَنَّهَا شَنٌّ. فَفَاضَتْ عَيْنَاهُ. فَقَالَ سَعْدٌ يَا رَسُولَ اللَّهِ مَا هَذَا فَقَالَ " هَذِهِ رَحْمَةٌ جَعَلَهَا اللَّهُ فِي قُلُوبِ عِبَادِهِ، وَإِنَّمَا يَرْحَمُ اللَّهُ مِنْ عِبَادِهِ الرُّحَمَاءَ ".
Абдон ва Муҳаммад бизга айтдилар: Абдуллаҳ бизга хабар берди: Осим ибн Сулаймон бизга хабар берди, Абу Усмондан: Усома ибн Зайд розияллаҳу анҳума менга айтди: У деди: Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг қизи у зотга: ‹Менинг бир ўғлим жон бераётир, бизнинг олдимизга келинг› деб (одам) юборди. У зот саломни етказиб: «Олган нарса ҳам, берган нарса ҳам Аллаҳники, ҳар нарса Унинг ҳузурида белгиланган муддат (ажал) биландир. Шунинг учун сабр қилсин ва (савобини) Аллаҳдан кутсин» деб (жавоб) юбордилар. У яна у зотга — албатта келишларини қасам ичиб — (одам) юборди. У зот турдилар, у зот билан Саъд ибн Убода, Муоз ибн Жабал, Убайй ибн Каъб, Зайд ибн Собит ва (бошқа) кишилар (бирга) эди. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламга бола кўтариб берилди, унинг жони пирпираб (чиқаётган) эди — (рови) деди: у зот ‹гўё (эски) меш каби (силкинаётган)› деди деб ўйлайман. У зотнинг икки кўзлари ёшга тўлди. Саъд: ‹Ё Расулуллаҳ, бу нима?› деди. У зот: «Бу раҳмат (меҳр)дир, Аллаҳ уни бандаларининг қалбларига солган. Албатта Аллаҳ бандаларидан раҳмдил (меҳрибон)ларга раҳм қилади», дедилар.