حَدَّثَنَا آدَمُ، حَدَّثَنَا شُعْبَةُ، أَخْبَرَنَا أَبُو جَمْرَةَ، نَصْرُ بْنُ عِمْرَانَ الضُّبَعِيُّ قَالَ تَمَتَّعْتُ فَنَهَانِي نَاسٌ، فَسَأَلْتُ ابْنَ عَبَّاسٍ ـ رضى الله عنهما ـ فَأَمَرَنِي، فَرَأَيْتُ فِي الْمَنَامِ كَأَنَّ رَجُلاً يَقُولُ لِي حَجٌّ مَبْرُورٌ وَعُمْرَةٌ مُتَقَبَّلَةٌ، فَأَخْبَرْتُ ابْنَ عَبَّاسٍ فَقَالَ سُنَّةَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فَقَالَ لِي أَقِمْ عِنْدِي، فَأَجْعَلَ لَكَ سَهْمًا مِنْ مَالِي. قَالَ شُعْبَةُ فَقُلْتُ لِمَ فَقَالَ لِلرُّؤْيَا الَّتِي رَأَيْتُ.
Одам бизга айтди: Шуъба бизга айтди: Абу Жамра Наср ибн Имрон Зубаъий бизга хабар берди: У деди: Мен таматту қилдим, баъзи кишилар мени (ундан) қайтарди. Мен Ибн Аббос розияллаҳу анҳумадан сўради, у менга (таматтуни) буюрди. Сўнг мен тушимда гўё бир киши менга: ‹Мабрур ҳаж ва мақбул умра (қилдинг)› деяётганини кўрдим. Мен буни Ибн Аббосга айтди. У: ‹Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг суннати!› деди ва менга: ‹Менинг олдимда қол, мен сенга молимдан бир улуш ажратаман› деди. Шуъба деди: Мен: ‹Нега?› дедим. У: ‹Мен кўрган туш сабабли› деди.