حَدَّثَنَا آدَمُ، حَدَّثَنَا شُعْبَةُ، حَدَّثَنَا حَبِيبُ بْنُ أَبِي ثَابِتٍ، قَالَ سَمِعْتُ أَبَا الْعَبَّاسِ الْمَكِّيَّ ـ وَكَانَ شَاعِرًا وَكَانَ لاَ يُتَّهَمُ فِي حَدِيثِهِ ـ قَالَ سَمِعْتُ عَبْدَ اللَّهِ بْنَ عَمْرِو بْنِ الْعَاصِ ـ رضى الله عنهما ـ قَالَ قَالَ لِي النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " إِنَّكَ لَتَصُومُ الدَّهْرَ، وَتَقُومُ اللَّيْلَ ". فَقُلْتُ نَعَمْ. قَالَ " إِنَّكَ إِذَا فَعَلْتَ ذَلِكَ هَجَمَتْ لَهُ الْعَيْنُ وَنَفِهَتْ لَهُ النَّفْسُ، لاَ صَامَ مَنْ صَامَ الدَّهْرَ، صَوْمُ ثَلاَثَةِ أَيَّامٍ صَوْمُ الدَّهْرِ كُلِّهِ ". قُلْتُ فَإِنِّي أُطِيقُ أَكْثَرَ مِنْ ذَلِكَ. قَالَ " فَصُمْ صَوْمَ دَاوُدَ عَلَيْهِ السَّلاَمُ كَانَ يَصُومُ يَوْمًا وَيُفْطِرُ يَوْمًا، وَلاَ يَفِرُّ إِذَا لاَقَى ".
Одам бизга айтди: Шуъба бизга айтди: Ҳабиб ибн Абу Собит бизга айтди: У деди: Мен Абул-Аббос Маккийни — у шоир эди ва ҳадисида туҳмат қилинмас (ишончли) эди — (эшитди): У деди: Мен Абдуллаҳ ибн Амр ибн Ос розияллаҳу анҳумани (эшитди): У деди: Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам менга: «Сен даҳр(умр)ни рўза тутяпсан ва тунни (ибодатда) ўтказяпсанми?» дедилар. Мен: ‹Ҳа› дедим. У зот: «Сен буни қилсанг, кўз чўкиб қолади (чарчайди) ва нафс ҳолсизланади. Даҳрни рўза тутган киши рўза тутмади. Уч кун рўза — бутун даҳр рўзасидир» дедилар. Мен: ‹Мен шундан кўпроғига тоқатим бор› дедим. У зот: «Бўлмаса, Довуд алайҳиссаломнинг рўзасини тут, у бир кун рўза тутар, бир кун оғиз очар ва (жангда душмонга) йўлиқганида қочмас эди» дедилар.