حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ مُحَمَّدٍ، حَدَّثَنَا عُثْمَانُ بْنُ عُمَرَ، أَخْبَرَنَا يُونُسُ، عَنِ الزُّهْرِيِّ، عَنْ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ كَعْبِ بْنِ مَالِكٍ، عَنْ كَعْبٍ ـ رضى الله عنه ـ أَنَّهُ تَقَاضَى ابْنَ أَبِي حَدْرَدٍ دَيْنًا كَانَ لَهُ عَلَيْهِ فِي الْمَسْجِدِ، فَارْتَفَعَتْ أَصْوَاتُهُمَا حَتَّى سَمِعَهَا رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم وَهْوَ فِي بَيْتِهِ، فَخَرَجَ إِلَيْهِمَا، حَتَّى كَشَفَ سِجْفَ حُجْرَتِهِ فَنَادَى " يَا كَعْبُ ". قَالَ لَبَّيْكَ يَا رَسُولَ اللَّهِ. قَالَ " ضَعْ مِنْ دَيْنِكَ هَذَا ". فَأَوْمَأَ إِلَيْهِ، أَىِ الشَّطْرَ. قَالَ لَقَدْ فَعَلْتُ يَا رَسُولَ اللَّهِ. قَالَ " قُمْ فَاقْضِهِ ".
Бизга Абдуллаҳ ибн Муҳаммад ривоят қилди, бизга Усмон ибн Умар ривоят қилди, бизга Юнус хабар берди, у Зуҳрийдан, у Абдуллаҳ ибн Каъб ибн Моликдан, у Каъбдан (розияллаҳу анҳу): У Ибн Абу Ҳадрад(дан) ўзига бўлган бир қарзни масжидда талаб қилди. Уларнинг овозлари кўтарилди, токи Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) уни уйида туриб эшитди. У уларнинг олдига чиқди, ҳатто ҳужрасининг пардасини очиб: «Эй Каъб!» деб чақирди. У: Лаббайка, ё Расулуллаҳ, деди. У: «Қарзингдан шуни (бир қисмини) камайтир», деди ва унга — яъни ярмини (камайтир деб) — ишора қилди. У: Қилдим, ё Расулуллаҳ, деди. У: «Тур ва унга (қолганини) адо эт», деди.