حَدَّثَنَا مُحَمَّدٌ، أَخْبَرَنَا عَبْدُ اللَّهِ، أَخْبَرَنَا هِشَامُ بْنُ عُرْوَةَ، عَنْ أَبِيهِ، عَنْ عَائِشَةَ ـ رضى الله عنها – {وَإِنِ امْرَأَةٌ خَافَتْ مِنْ بَعْلِهَا نُشُوزًا أَوْ إِعْرَاضًا} قَالَتِ الرَّجُلُ تَكُونُ عِنْدَهُ الْمَرْأَةُ، لَيْسَ بِمُسْتَكْثِرٍ مِنْهَا، يُرِيدُ أَنْ يُفَارِقَهَا، فَتَقُولُ أَجْعَلُكَ مِنْ شَأْنِي فِي حِلٍّ. فَنَزَلَتْ هَذِهِ الآيَةُ فِي ذَلِكَ.
Бизга Муҳаммад ривоят қилди, бизга Абдуллаҳ хабар берди, бизга Ҳишом ибн Урва хабар берди, у отасидан, у Оишадан (розияллаҳу анҳо): «Агар бир аёл эрининг (томонидан) нушуз (юз ўгириш) ёки юз ўгиришдан қўрқса» (ояти ҳақида) у деди: Кишининг ҳузурида бир аёл бўлиб, у (эр) ундан кўп (баҳра) олмаса (ёқтирмаса), уни ажратмоқчи бўлса, у (аёл): Сени ўз (ҳақим) ишимда ҳалол қилдим (кечдим), дейди. Мана шу ҳақда бу оят нозил бўлди.