حَدَّثَنَا أَبُو نُعَيْمٍ، حَدَّثَنَا سُفْيَانُ، عَنْ سَعْدِ بْنِ إِبْرَاهِيمَ، عَنْ عَامِرِ بْنِ سَعْدٍ، عَنْ سَعْدِ بْنِ أَبِي وَقَّاصٍ ـ رضى الله عنه ـ قَالَ جَاءَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم يَعُودُنِي وَأَنَا بِمَكَّةَ، وَهْوَ يَكْرَهُ أَنْ يَمُوتَ بِالأَرْضِ الَّتِي هَاجَرَ مِنْهَا قَالَ " يَرْحَمُ اللَّهُ ابْنَ عَفْرَاءَ ". قُلْتُ يَا رَسُولَ اللَّهِ، أُوصِي بِمَالِي كُلِّهِ قَالَ " لاَ ". قُلْتُ فَالشَّطْرُ قَالَ " لاَ ". قُلْتُ الثُّلُثُ. قَالَ " فَالثُّلُثُ، وَالثُّلُثُ كَثِيرٌ، إِنَّكَ أَنْ تَدَعَ وَرَثَتَكَ أَغْنِيَاءَ خَيْرٌ مِنْ أَنْ تَدَعَهُمْ عَالَةً يَتَكَفَّفُونَ النَّاسَ فِي أَيْدِيهِمْ، وَإِنَّكَ مَهْمَا أَنْفَقْتَ مِنْ نَفَقَةٍ فَإِنَّهَا صَدَقَةٌ، حَتَّى اللُّقْمَةُ الَّتِي تَرْفَعُهَا إِلَى فِي امْرَأَتِكَ، وَعَسَى اللَّهُ أَنْ يَرْفَعَكَ فَيَنْتَفِعَ بِكَ نَاسٌ وَيُضَرَّ بِكَ آخَرُونَ ". وَلَمْ يَكُنْ لَهُ يَوْمَئِذٍ إِلاَّ ابْنَةٌ.
Бизга Абу Нуайм ривоят қилди, бизга Суфён ривоят қилди, у Саъд ибн Иброҳимдан, у Омир ибн Саъддан, у Саъд ибн Абу Ваққосдан (розияллаҳу анҳу), у деди: Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) мени — мен Маккада (касал) эдим — йўқлаб келди, у ўзи ҳижрат қилган ерда ўлишни ёқтирмас эди. У: «Аллаҳ Ибн Афрога раҳм қилсин», деди. Мен: Ё Расулуллаҳ, мен молимнинг ҳаммасини васият қилайми? дедим. У: «Йўқ», деди. Мен: Ярмини-чи? дедим. У: «Йўқ», деди. Мен: Учдан бирини, дедим. У: «Учдан бири (бўлсин), учдан бири кўп. Сен ворисларингни бой қолдиришинг — уларни одамларга қўл очиб (тилаб) юрадиган камбағал қолдиришингдан яхшироқ. Сен қандай инфоқ қилса нг — у садақадир, ҳатто сен хотинингнин оғзига кўтарадиган луқма ҳам. Балки Аллаҳ сени кўтарир (узайтирар), шунда сен билан баъзи одамлар фойдаланар, баъзиларга эса сен билан зарар етар», деди. У кунларда унинг фақат бир қизидан бошқа (фарзанди) йўқ эди.