حَدَّثَنَا إِسْمَاعِيلُ، حَدَّثَنِي مَالِكٌ، عَنْ زَيْدِ بْنِ أَسْلَمَ، عَنْ أَبِيهِ، قَالَ سَمِعْتُ عُمَرَ بْنَ الْخَطَّابِ ـ رضى الله عنه ـ يَقُولُ حَمَلْتُ عَلَى فَرَسٍ فِي سَبِيلِ اللَّهِ فَابْتَاعَهُ ـ أَوْ فَأَضَاعَهُ ـ الَّذِي كَانَ عِنْدَهُ، فَأَرَدْتُ أَنْ أَشْتَرِيَهُ، وَظَنَنْتُ أَنَّهُ بَائِعُهُ بِرُخْصٍ، فَسَأَلْتُ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم فَقَالَ " لاَ تَشْتَرِهِ وَإِنْ بِدِرْهَمٍ، فَإِنَّ الْعَائِدَ فِي هِبَتِهِ كَالْكَلْبِ يَعُودُ فِي قَيْئِهِ ".
Исмоил бизга айтди, Молик менга айтди, Зайд ибн Асламдан, отасидан, у деди: Умар ибн Хаттоб розияллаҳу анҳудан эшитдим, у дер эди: Мен Аллаҳ йўлида бир отни (жиҳод учун) бердим, уни ҳузуридаги киши сотиб юборди — ёки уни зое қилди (хор қилди). Мен уни сотиб олмоқчи бўлдим, уни арзон сотади деб гумон қилдим. Набий соллаллаҳу алайҳи васалламдан сўрадим, у: «Уни бир дирҳамга (бўлса) ҳам сотиб олма, чунки ҳадясига қайтгувчи қусуғига қайтадиган итга ўхшайди», деди.