حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ يُوسُفَ، أَخْبَرَنَا مَالِكُ بْنُ أَنَسٍ، عَنْ زَيْدِ بْنِ أَسْلَمَ، عَنْ أَبِيهِ، قَالَ سَمِعْتُ عُمَرَ ـ رضى الله عنه ـ يَقُولُ حَمَلْتُ عَلَى فَرَسٍ فِي سَبِيلِ اللَّهِ، فَأَضَاعَهُ الَّذِي كَانَ عِنْدَهُ، فَأَرَدْتُ أَنْ أَشْتَرِيَهُ، وَظَنَنْتُ أَنَّهُ يَبِيعُهُ بِرُخْصٍ، فَسَأَلْتُ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم فَقَالَ " لاَ تَشْتَرِ وَلاَ تَعُدْ فِي صَدَقَتِكَ، وَإِنْ أَعْطَاكَهُ بِدِرْهَمٍ، فَإِنَّ الْعَائِدَ فِي صَدَقَتِهِ كَالْعَائِدِ فِي قَيْئِهِ ".
Абдуллаҳ ибн Юсуф бизга айтди: Молик ибн Анас бизга хабар берди, Зайд ибн Асламдан, у отасидан: У деди: Мен Умар розияллаҳу анҳуни шундай деганини эшитди: Мен Аллаҳ йўлида бир отни (жангчига минишга) бердим. Унинг ҳузурида бўлган (киши) уни (парваришсиз) зое қилди, мен уни сотиб олмоқчи бўлдим, мен уни арзон сотади деб ўйлади. Мен Набий соллаллаҳу алайҳи васалламдан сўради, у зот: «Уни сотиб олма ва садақангни қайтариб олма, гарчи сенга уни бир дирҳамга берса ҳам, чунки садақасини қайтариб олувчи қусган нарсасига қайтувчи кабидир» дедилар.