حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ الْعَلاَءِ، حَدَّثَنَا ابْنُ الْمُبَارَكِ، عَنْ مَعْمَرٍ، عَنْ هَمَّامِ بْنِ مُنَبِّهٍ، عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ ـ رضى الله عنه ـ قَالَ قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " غَزَا نَبِيٌّ مِنَ الأَنْبِيَاءِ فَقَالَ لِقَوْمِهِ لاَ يَتْبَعْنِي رَجُلٌ مَلَكَ بُضْعَ امْرَأَةٍ وَهْوَ يُرِيدُ أَنْ يَبْنِيَ بِهَا وَلَمَّا يَبْنِ بِهَا، وَلاَ أَحَدٌ بَنَى بُيُوتًا وَلَمْ يَرْفَعْ سُقُوفَهَا، وَلاَ أَحَدٌ اشْتَرَى غَنَمًا أَوْ خَلِفَاتٍ وَهْوَ يَنْتَظِرُ وِلاَدَهَا. فَغَزَا فَدَنَا مِنَ الْقَرْيَةِ صَلاَةَ الْعَصْرِ أَوْ قَرِيبًا مِنْ ذَلِكَ فَقَالَ لِلشَّمْسِ إِنَّكِ مَأْمُورَةٌ وَأَنَا مَأْمُورٌ، اللَّهُمَّ احْبِسْهَا عَلَيْنَا. فَحُبِسَتْ، حَتَّى فَتَحَ اللَّهُ عَلَيْهِ، فَجَمَعَ الْغَنَائِمَ، فَجَاءَتْ ـ يَعْنِي النَّارَ ـ لِتَأْكُلَهَا، فَلَمْ تَطْعَمْهَا، فَقَالَ إِنَّ فِيكُمْ غُلُولاً، فَلْيُبَايِعْنِي مِنْ كُلِّ قَبِيلَةٍ رَجُلٌ. فَلَزِقَتْ يَدُ رَجُلٍ بِيَدِهِ فَقَالَ فِيكُمُ الْغُلُولُ. فَلْتُبَايِعْنِي قَبِيلَتُكَ، فَلَزِقَتْ يَدُ رَجُلَيْنِ أَوْ ثَلاَثَةٍ بِيَدِهِ فَقَالَ فِيكُمُ الْغُلُولُ، فَجَاءُوا بِرَأْسٍ مِثْلِ رَأْسِ بَقَرَةٍ مِنَ الذَّهَبِ فَوَضَعُوهَا، فَجَاءَتِ النَّارُ فَأَكَلَتْهَا، ثُمَّ أَحَلَّ اللَّهُ لَنَا الْغَنَائِمَ، رَأَى ضَعْفَنَا وَعَجْزَنَا فَأَحَلَّهَا لَنَا ".
Муҳаммад ибнул-Ало бизга айтди, Ибнул-Муборак бизга айтди, Маъмардан, Ҳаммом ибн Мунаббиҳдан, Абу Ҳурайра розияллаҳу анҳудан, у деди: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам деди: «Пайғамбарлардан бир пайғамбар ғазот қилди ва қавмига деди: ‹Бир аёлни никоҳлаб, у билан қовушмоқчи бўлган-у ҳали у билан қовушмаган киши менга эргашмасин; уйлар қуриб, ҳали томларини кўтармаган киши ҳам; қўй ёки бўғоз туялар сотиб олиб, уларнинг туғишини кутаётган киши ҳам (эргашмасин)›. Сўнг у ғазот қилди ва аср намози (вақти)да ёки шунга яқин (вақтда) қишлоққа яқинлашди. У қуёшга: ‹Сен ҳам буюрилгансан, мен ҳам буюрилганман. Аллаҳим, уни биз учун тўхтатиб тур›, деди. Шунда у (қуёш) тўхтатилди, токи Аллаҳ унга (ғалаба) фатҳ қилди. У ғаниматларни жамлади, шунда у (яъни олов) уларни егани келди, лекин уларни емади. У: ‹Сизларда ғулул (ўғирлик) бор, ҳар қабиладан бир киши менга байъат қилсин›, деди. Бир кишининг қўли унинг қўлига ёпишиб қолди. У: ‹Сизларда ғулул бор, сенинг қабиланг менга байъат қилсин›, деди. Икки ёки уч кишининг қўли унинг қўлига ёпишиб қолди. У: ‹Сизларда ғулул бор›, деди. Улар сигир бошидек олтиндан бир бош келтириб қўйдилар. Шунда олов келиб уни еди. Сўнг Аллаҳ бизга ғаниматларни ҳалол қилди — бизнинг заифлигимиз ва ожизлигимизни кўриб, уни бизга ҳалол қилди».