حَدَّثَنَا الْحَسَنُ بْنُ الصَّبَّاحِ، حَدَّثَنَا إِسْحَاقُ الأَزْرَقُ، حَدَّثَنَا عَوْفٌ، عَنِ الْحَسَنِ، وَابْنِ، سِيرِينَ عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ ـ رضى الله عنه ـ عَنْ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَالَ " غُفِرَ لاِمْرَأَةٍ مُومِسَةٍ مَرَّتْ بِكَلْبٍ عَلَى رَأْسِ رَكِيٍّ يَلْهَثُ، قَالَ كَادَ يَقْتُلُهُ الْعَطَشُ، فَنَزَعَتْ خُفَّهَا، فَأَوْثَقَتْهُ بِخِمَارِهَا، فَنَزَعَتْ لَهُ مِنَ الْمَاءِ، فَغُفِرَ لَهَا بِذَلِكَ ".
Ҳасан ибнус-Саббоҳ бизга айтди, Исъҳоқ Азрақ бизга айтди, Авф бизга айтди, Ҳасандан ва Ибн Сийриндан, Абу Ҳурайра розияллаҳу анҳудан, Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламдан, у деди: «Бир фоҳиша аёл мағфират қилинди: у бир қудуқ бошида тил чиқариб турган бир итнинг ёнидан ўтди — уни чанқоқ ўлдирай деб қолган эди. Шунда у ўз маҳсиини (этигини) ечди, уни рўмолига боғлади ва унга сув тортди (чиқарди). Шу сабабли унга мағфират қилинди».