حَدَّثَنَا أَبُو بَكْرِ بْنُ أَبِي شَيْبَةَ، حَدَّثَنَا أَبُو خَالِدٍ الأَحْمَرُ، عَنْ هِشَامٍ، عَنْ مُحَمَّدٍ، عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ، عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم " أَنَّ امْرَأَةً بَغِيًّا رَأَتْ كَلْبًا فِي يَوْمٍ حَارٍّ يُطِيفُ بِبِئْرٍ قَدْ أَدْلَعَ لِسَانَهُ مِنَ الْعَطَشِ فَنَزَعَتْ لَهُ بِمُوقِهَا فَغُفِرَ لَهَا " .
Бизга Абу Бакр ибн Абу Шайба ривоят қилди, бизга Абу Холид ал-Аҳмар Ҳишомдан, у Муҳаммаддан, у Абу Ҳурайрадан, у Набий соллаллаҳу алайҳи васалламдан ривоят қилдики: «Бир бузуқ (фоҳиша) аёл иссиқ кунда бир қудуқ атрофида айланиб юрган, чанқоқликдан тилини чиқариб қолган итни кўрди. Сўнг у (аёл) маҳсиси (поябзали) билан унга сув тортиб берди ва шу сабабли мағфират қилинди».