حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ أَبِي شَيْبَةَ، حَدَّثَنَا أَبُو أُسَامَةَ، حَدَّثَنَا هِشَامٌ، عَنْ أَبِيهِ، وَفَاطِمَةَ، عَنْ أَسْمَاءَ، رضى الله عنها صَنَعْتُ سُفْرَةً لِلنَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم وَأَبِي بَكْرٍ حِينَ أَرَادَا الْمَدِينَةَ، فَقُلْتُ لأَبِي مَا أَجِدُ شَيْئًا أَرْبُطُهُ إِلاَّ نِطَاقِي. قَالَ فَشُقِّيهِ. فَفَعَلْتُ، فَسُمِّيتُ ذَاتَ النِّطَاقَيْنِ.
Абдуллаҳ ибн Абу Шайба бизга айтди, Абу Усома бизга айтди, Ҳишом бизга айтди, отасидан ва Фотимадан, Асмо розияллаҳу анҳодан: Мен Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам ва Абу Бакр Мадинани истаганида улар учун бир озиқ (суфра) қилдим ва отамга: «Мен уни боғлайдиган ҳеч нарса топмаяпман, фақат белбоғим(нитоқ)дан бошқа», дедим. У: «Уни йирт (иккига бўл)», деди. Мен шундай қилдим, шу сабабли мен «Зотун-Нитоқайн» (икки белбоғ эгаси) деб аталдим.