حَدَّثَنَا عُثْمَانُ، قَالَ حَدَّثَنَا جَرِيرٌ، عَنْ مَنْصُورٍ، عَنْ إِبْرَاهِيمَ، عَنْ عَلْقَمَةَ، قَالَ قَالَ عَبْدُ اللَّهِ صَلَّى النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم ـ قَالَ إِبْرَاهِيمُ لاَ أَدْرِي زَادَ أَوْ نَقَصَ ـ فَلَمَّا سَلَّمَ قِيلَ لَهُ يَا رَسُولَ اللَّهِ، أَحَدَثَ فِي الصَّلاَةِ شَىْءٌ قَالَ " وَمَا ذَاكَ ". قَالُوا صَلَّيْتَ كَذَا وَكَذَا. فَثَنَى رِجْلَيْهِ وَاسْتَقْبَلَ الْقِبْلَةَ، وَسَجَدَ سَجْدَتَيْنِ ثُمَّ سَلَّمَ، فَلَمَّا أَقْبَلَ عَلَيْنَا بِوَجْهِهِ قَالَ " إِنَّهُ لَوْ حَدَثَ فِي الصَّلاَةِ شَىْءٌ لَنَبَّأْتُكُمْ بِهِ، وَلَكِنْ إِنَّمَا أَنَا بَشَرٌ مِثْلُكُمْ، أَنْسَى كَمَا تَنْسَوْنَ، فَإِذَا نَسِيتُ فَذَكِّرُونِي، وَإِذَا شَكَّ أَحَدُكُمْ فِي صَلاَتِهِ فَلْيَتَحَرَّى الصَّوَابَ، فَلْيُتِمَّ عَلَيْهِ ثُمَّ يُسَلِّمْ، ثُمَّ يَسْجُدْ سَجْدَتَيْنِ ".
Бизга Усмон ривоят қилди, у деди: бизга Жарир, Мансурдан, у Иброҳимдан, у Алқамадан ривоят қилди, у деди: Абдуллаҳ деди: Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) намоз ўқидилар — Иброҳим: зиёда қилдиларми ёки камайтирдиларми, билмайман, деди — салом берганларида, у кишига: «Эй Расулуллаҳ, намозда бирор (янги) нарса (ҳукм) содир бўлдими?» дейилди. У: «У нима?» дедилар. Улар: «Сен шундай-шундай (ракаат) ўқидинг,» дедилар. Шунда у киши оёқларини букиб (қайтариб), қиблага юзланиб, икки сажда қилдилар, сўнг салом бердилар. Бизга юзланганларида: «Албатта, намозда бирор нарса содир бўлганида, мен сизларга уни хабар қилган бўлардим. Лекин мен ҳам сизлар каби башар (инсон)ман; сизлар унутгандек мен ҳам унутаман. Шу сабабли мен унутсам, менга эслатинглар. Сизлардан бири намозида шубҳа қилса, тўғрисини (аниқлашга) ҳаракат қилсин, сўнг шунга биноан (намозни) тугатсин, кейин салом берсин, сўнг икки сажда қилсин,» дедилар.