حَدَّثَنَا عُبَيْدُ بْنُ إِسْمَاعِيلَ، حَدَّثَنَا أَبُو أُسَامَةَ، عَنْ هِشَامٍ، عَنْ أَبِيهِ، عَنْ عَائِشَةَ ـ رضى الله عنها ـ قَالَتِ اسْتَأْذَنَ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم أَبُو بَكْرٍ فِي الْخُرُوجِ حِينَ اشْتَدَّ عَلَيْهِ الأَذَى، فَقَالَ لَهُ " أَقِمْ ". فَقَالَ يَا رَسُولَ اللَّهِ أَتَطْمَعُ أَنْ يُؤْذَنَ لَكَ، فَكَانَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم يَقُولُ " إِنِّي لأَرْجُو ذَلِكَ " قَالَتْ فَانْتَظَرَهُ أَبُو بَكْرٍ فَأَتَاهُ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم ذَاتَ يَوْمٍ ظُهْرًا فَنَادَاهُ فَقَالَ " أَخْرِجْ مَنْ عِنْدَكَ ". فَقَالَ أَبُو بَكْرٍ إِنَّمَا هُمَا ابْنَتَاىَ. فَقَالَ " أَشَعَرْتَ أَنَّهُ قَدْ أُذِنَ لِي فِي الْخُرُوجِ ". فَقَالَ يَا رَسُولَ اللَّهِ الصُّحْبَةُ. فَقَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " الصُّحْبَةُ ". قَالَ يَا رَسُولَ اللَّهِ عِنْدِي نَاقَتَانِ قَدْ كُنْتُ أَعْدَدْتُهُمَا لِلْخُرُوجِ. فَأَعْطَى النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم إِحْدَاهُمَا وَهْىَ الْجَدْعَاءُ، فَرَكِبَا فَانْطَلَقَا حَتَّى أَتَيَا الْغَارَ، وَهْوَ بِثَوْرٍ، فَتَوَارَيَا فِيهِ، فَكَانَ عَامِرُ بْنُ فُهَيْرَةَ غُلاَمًا لِعَبْدِ اللَّهِ بْنِ الطُّفَيْلِ بْنِ سَخْبَرَةَ أَخُو عَائِشَةَ لأُمِّهَا، وَكَانَتْ لأَبِي بَكْرٍ مِنْحَةٌ، فَكَانَ يَرُوحُ بِهَا وَيَغْدُو عَلَيْهِمْ، وَيُصْبِحُ فَيَدَّلِجُ إِلَيْهِمَا ثُمَّ يَسْرَحُ، فَلاَ يَفْطُنُ بِهِ أَحَدٌ مِنَ الرِّعَاءِ، فَلَمَّا خَرَجَ خَرَجَ مَعَهُمَا يُعْقِبَانِهِ حَتَّى قَدِمَا الْمَدِينَةَ، فَقُتِلَ عَامِرُ بْنُ فُهَيْرَةَ يَوْمَ بِئْرِ مَعُونَةَ. وَعَنْ أَبِي أُسَامَةَ قَالَ قَالَ هِشَامُ بْنُ عُرْوَةَ فَأَخْبَرَنِي أَبِي قَالَ لَمَّا قُتِلَ الَّذِينَ بِبِئْرِ مَعُونَةَ وَأُسِرَ عَمْرُو بْنُ أُمَيَّةَ الضَّمْرِيُّ قَالَ لَهُ عَامِرُ بْنُ الطُّفَيْلِ مَنْ هَذَا فَأَشَارَ إِلَى قَتِيلٍ، فَقَالَ لَهُ عَمْرُو بْنُ أُمَيَّةَ هَذَا عَامِرُ بْنُ فُهَيْرَةَ. فَقَالَ لَقَدْ رَأَيْتُهُ بَعْدَ مَا قُتِلَ رُفِعَ إِلَى السَّمَاءِ حَتَّى إِنِّي لأَنْظُرُ إِلَى السَّمَاءِ بَيْنَهُ وَبَيْنَ الأَرْضِ، ثُمَّ وُضِعَ. فَأَتَى النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم خَبَرُهُمْ فَنَعَاهُمْ فَقَالَ " إِنَّ أَصْحَابَكُمْ قَدْ أُصِيبُوا، وَإِنَّهُمْ قَدْ سَأَلُوا رَبَّهُمْ، فَقَالُوا رَبَّنَا أَخْبِرْ عَنَّا إِخْوَانَنَا بِمَا رَضِينَا عَنْكَ وَرَضِيتَ عَنَّا. فَأَخْبَرَهُمْ عَنْهُمْ ". وَأُصِيبَ يَوْمَئِذٍ فِيهِمْ عُرْوَةُ بْنُ أَسْمَاءَ بْنِ الصَّلْتِ، فَسُمِّيَ عُرْوَةُ بِهِ، وَمُنْذِرُ بْنُ عَمْرٍو سُمِّيَ بِهِ مُنْذِرًا.
Убайд ибн Исмоил бизга айтди, Абу Усома бизга айтди, Ҳишомдан, отасидан, Оиша розияллаҳу анҳодан, у деди: Абу Бакр Набий соллаллаҳу алайҳи васалламдан — унга озор қаттиқлашганида — чиқишга изн сўради. (Набий): «Туриб тур», деди. У: «Эй Расулуллаҳ, сенга (ҳам) изн берилишини умид қиласанми?», деди. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам: «Мен буни умид қиламан», дер эди. (Оиша) деди: Абу Бакр уни кутди. Бир кун Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам унга пешин келди ва нидо қилди ва: «Ёнингдагиларни чиқар», деди. Абу Бакр: «Улар фақат икки қизим», деди. У: «Сездингми, менга чиқишга изн берилди», деди. У: «Ҳамроҳлик (ҳам)ми, эй Расулуллаҳ?», деди. Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам: «Ҳамроҳлик», деди. У: «Эй Расулуллаҳ, менда икки туя бор, уларни чиқиш учун тайёрлаган эдим», деди ва Набий соллаллаҳу алайҳи васалламга бирини — Жадъони — берди. Улар минди, токи Саврдаги ғорга келди ва унда яширинди. Омир ибн Фуҳайра — Оишанин она томонидан акаси Абдуллаҳ ибн Туфайл ибн Сахбаранин ғуломи эди — Абу Бакрнинг бир соғин (қўйи)ни кечқурун (улар олдига) ҳайдар, эрталаб (Маккага) борар, саҳарда улар иккисига келар, сўнг (қўйни) ўтлатишга ҳайдар эди; чўпонлардан ҳеч ким пайқамас эди. (Набий) чиқганида, у улар билан чиқди, улар иккиси уни навбатма-навбат миндирар эди, токи Мадинага келдилар. Омир ибн Фуҳайра Биъру Маъуна куни ўлдирилди. Ва Абу Усомадан: Ҳишом ибн Урва деди: Менга отам хабар берди: Биъру Маъунадагилар ўлдирилганида ва Амр ибн Умайя Замрий асир олинганида, Омир ибн Туфайл унга: «Бу ким?», деди ва бир ўлганга ишора қилди. Амр: «Бу Омир ибн Фуҳайра», деди. У: «Мен уни ўлдирилгандан кейин осмонга кўтарилган ҳолда кўрдим, ҳатто осмонга — унинг билан ер орасида — қараб турдим, сўнг у (ерга) қўйилди», деди. Набий соллаллаҳу алайҳи васалламга хабари келди, у уларнинг ўлимини эълон қилди ва: «Албатта шерикларингиз мусибатга учради, улар Роббидан сўраб: ‹Роббимиз, биродарларимизга биз Сендан рози бўлганимиз ва Сен биздан рози бўлганингни хабар бер› дедилар; (Аллаҳ) уларга хабар берди», деди. Ўша куни Урва ибн Асмо ибнус-Салт мусибатга учради — Урва шунга аталди; ва Мунзир ибн Амр — Мунзир шунга аталди.