حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ مَسْلَمَةَ، عَنْ مَالِكٍ، عَنْ يَحْيَى بْنِ سَعِيدٍ، عَنْ بُشَيْرِ بْنِ يَسَارٍ، أَنَّ سُوَيْدَ بْنَ النُّعْمَانِ، أَخْبَرَهُ أَنَّهُ، خَرَجَ مَعَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم عَامَ خَيْبَرَ، حَتَّى إِذَا كُنَّا بِالصَّهْبَاءِ ـ وَهْىَ مِنْ أَدْنَى خَيْبَرَ ـ صَلَّى الْعَصْرَ، ثُمَّ دَعَا بِالأَزْوَادِ فَلَمْ يُؤْتَ إِلاَّ بِالسَّوِيقِ، فَأَمَرَ بِهِ فَثُرِّيَ، فَأَكَلَ وَأَكَلْنَا، ثُمَّ قَامَ إِلَى الْمَغْرِبِ، فَمَضْمَضَ وَمَضْمَضْنَا، ثُمَّ صَلَّى وَلَمْ يَتَوَضَّأْ.
Абдуллаҳ ибн Маслама бизга айтди, у Моликдан, у Яҳё ибн Саиддан, у Бушайр ибн Ясордан: Сувайд ибн ан-Нуъмон унга хабар бердики, у Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам билан Хайбар йили чиқди. Биз Саҳбўга — у Хайбарнинг яқин (чекка) еридан — етганимизда, у аср намозини ўқиди, кейин озиқ-овқатларни сўради, фақат савиқ (қовурилган дон уни) келтирилди. У буни (сувга) ҳўллашга буюрди, еди, биз ҳам едик. Кейин шом намозига турди, оғзини чайди, биз ҳам чайдик, кейин намоз ўқиди ва (қайта) таҳорат қилмади.