حَدَّثَنَا عَبْدُ الْغَفَّارِ بْنُ دَاوُدَ، حَدَّثَنَا يَعْقُوبُ بْنُ عَبْدِ الرَّحْمَنِ، ح وَحَدَّثَنِي أَحْمَدُ، حَدَّثَنَا ابْنُ وَهْبٍ، قَالَ أَخْبَرَنِي يَعْقُوبُ بْنُ عَبْدِ الرَّحْمَنِ الزُّهْرِيُّ، عَنْ عَمْرٍو، مَوْلَى الْمُطَّلِبِ عَنْ أَنَسِ بْنِ مَالِكٍ ـ رضى الله عنه ـ قَالَ قَدِمْنَا خَيْبَرَ، فَلَمَّا فَتَحَ اللَّهُ عَلَيْهِ الْحِصْنَ ذُكِرَ لَهُ جَمَالُ صَفِيَّةَ بِنْتِ حُيَىِّ بْنِ أَخْطَبَ، وَقَدْ قُتِلَ زَوْجُهَا وَكَانَتْ عَرُوسًا، فَاصْطَفَاهَا النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم لِنَفْسِهِ، فَخَرَجَ بِهَا، حَتَّى بَلَغْنَا سَدَّ الصَّهْبَاءِ حَلَّتْ، فَبَنَى بِهَا رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم، ثُمَّ صَنَعَ حَيْسًا فِي نِطَعٍ صَغِيرٍ، ثُمَّ قَالَ لِي " آذِنْ مَنْ حَوْلَكَ ". فَكَانَتْ تِلْكَ وَلِيمَتَهُ عَلَى صَفِيَّةَ، ثُمَّ خَرَجْنَا إِلَى الْمَدِينَةِ، فَرَأَيْتُ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم يُحَوِّي لَهَا وَرَاءَهُ بِعَبَاءَةٍ، ثُمَّ يَجْلِسُ عِنْدَ بَعِيرِهِ، فَيَضَعُ رُكْبَتَهُ، وَتَضَعُ صَفِيَّةُ رِجْلَهَا عَلَى رُكْبَتِهِ حَتَّى تَرْكَبَ.
Абдулғаффор ибн Довуд бизга айтди, Яъқуб ибн Абдурраҳмон бизга айтди; ва Аҳмад менга айтди, Ибн Ваҳб бизга айтди, деди: Яъқуб ибн Абдурраҳмон аз-Зуҳрий менга хабар берди, у Амр, ал-Мутталибнинг мавлосидан, у Анас ибн Молик розияллаҳу анҳудан: У айтди: Биз Хайбарга келдик. Аллаҳ унга қалъани очиб берганда, Сафия бинт Ҳуяй ибн Ахтабнинг гўзаллиги унга (Набийга) тилга олинди. Унинг эри ўлдирилган, у янги келин эди. Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам уни ўзи учун танлаб олди ва у билан чиқди. Саҳбў тўғонига етганимизда, у (ҳайздан) покланди. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам у билан бирга бўлди (қовушди). Кейин кичик бир тери (дастурхон) устида ҳайс (хурмо, ёғ ва қурутдан тайёрланган таом) тайёрлади, сўнг менга деди: «Атрофингдагиларни (таомга) чақир.» Бу унинг Сафия учун қилган валимаси (тўй оши) эди. Кейин биз Мадинага чиқдик. Мен Набий соллаллаҳу алайҳи васалламни у учун ортида або (чопон) билан тўсиқ қилаётганини кўрдим, кейин туяси ёнида ўтириб, тиззасини қўярди, Сафия эса оёғини унинг тиззасига қўйиб (туяга) минарди.