حَدَّثَنَا سُلَيْمَانُ بْنُ حَرْبٍ، حَدَّثَنَا حَمَّادُ بْنُ زَيْدٍ، عَنْ أَيُّوبَ، عَنْ أَبِي قِلاَبَةَ، عَنْ عَمْرِو بْنِ سَلِمَةَ، قَالَ قَالَ لِي أَبُو قِلاَبَةَ أَلاَ تَلْقَاهُ فَتَسْأَلَهُ، قَالَ فَلَقِيتُهُ فَسَأَلْتُهُ فَقَالَ كُنَّا بِمَاءٍ مَمَرَّ النَّاسِ، وَكَانَ يَمُرُّ بِنَا الرُّكْبَانُ فَنَسْأَلُهُمْ مَا لِلنَّاسِ مَا لِلنَّاسِ مَا هَذَا الرَّجُلُ فَيَقُولُونَ يَزْعُمُ أَنَّ اللَّهَ أَرْسَلَهُ أَوْحَى إِلَيْهِ، أَوْ أَوْحَى اللَّهُ بِكَذَا. فَكُنْتُ أَحْفَظُ ذَلِكَ الْكَلاَمَ، وَكَأَنَّمَا يُغْرَى فِي صَدْرِي، وَكَانَتِ الْعَرَبُ تَلَوَّمُ بِإِسْلاَمِهِمِ الْفَتْحَ، فَيَقُولُونَ اتْرُكُوهُ وَقَوْمَهُ، فَإِنَّهُ إِنْ ظَهَرَ عَلَيْهِمْ فَهْوَ نَبِيٌّ صَادِقٌ. فَلَمَّا كَانَتْ وَقْعَةُ أَهْلِ الْفَتْحِ بَادَرَ كُلُّ قَوْمٍ بِإِسْلاَمِهِمْ، وَبَدَرَ أَبِي قَوْمِي بِإِسْلاَمِهِمْ، فَلَمَّا قَدِمَ قَالَ جِئْتُكُمْ وَاللَّهِ مِنْ عِنْدِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم حَقًّا فَقَالَ " صَلُّوا صَلاَةَ كَذَا فِي حِينِ كَذَا، وَصَلُّوا كَذَا فِي حِينِ كَذَا، فَإِذَا حَضَرَتِ الصَّلاَةُ، فَلْيُؤَذِّنْ أَحَدُكُمْ، وَلْيَؤُمَّكُمْ أَكْثَرُكُمْ قُرْآنًا ". فَنَظَرُوا فَلَمْ يَكُنْ أَحَدٌ أَكْثَرَ قُرْآنًا مِنِّي، لِمَا كُنْتُ أَتَلَقَّى مِنَ الرُّكْبَانِ، فَقَدَّمُونِي بَيْنَ أَيْدِيهِمْ، وَأَنَا ابْنُ سِتٍّ أَوْ سَبْعِ، سِنِينَ وَكَانَتْ عَلَىَّ بُرْدَةٌ، كُنْتُ إِذَا سَجَدْتُ تَقَلَّصَتْ عَنِّي، فَقَالَتِ امْرَأَةٌ مِنَ الْحَىِّ أَلاَ تُغَطُّوا عَنَّا اسْتَ قَارِئِكُمْ. فَاشْتَرَوْا فَقَطَعُوا لِي قَمِيصًا، فَمَا فَرِحْتُ بِشَىْءٍ فَرَحِي بِذَلِكَ الْقَمِيصِ.
Сулаймон ибн Ҳарб бизга айтди, Ҳаммод ибн Зайд бизга айтди, у Айюбдан, у Абу Қилобадан, у Амр ибн Салимадан: У айтди: Абу Қилоба менга деди: «Уни учратиб сўрамайсанми?» У айтди: Мен уни учратиб сўрадим, у деди: Биз одамлар ўтадиган йўл устидаги бир сув (боши)да эдик. Бизнинг олдимиздан отлиқлар ўтарди, биз улардан сўрардик: «Одамларга нима бўлди? Бу киши ким?» Улар дердилар: «У Аллаҳни ўзини юборган, унга ваҳий қилган деб даъво қилади» ёки «Аллаҳ унга шундай ваҳий қилди» дердилар. Мен ўша сўзни ёдлаб олардим, гўё у кўксимга ёпиштириларди. Араблар Ислом қабул қилишни Фатҳгача кутиб турардилар ва дердилар: «Уни қавми билан қолдиринглар. Агар у уларнинг устидан ғолиб келса, демак у рост набийдир.» Фатҳ аҳли воқеаси (Макка фатҳи) бўлганда, ҳар бир қавм Исломга шошилди. Отам ҳам қавмим олдида Ислом келтиришга шошилди. У (Мадинадан) келганда деди: «Валлаҳи, мен сизларнинг олдингизга Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам ҳузуридан ҳақиқатан келдим. У деди: «Фалон намозни фалон вақтда ўқинглар, фалон намозни фалон вақтда ўқинглар. Намоз вақти кирганда, бирингиз азон айтсин, сизлардан Қуръанни энг кўп (биладиган) имом бўлсин.»» Улар қарасалар, Қуръанни мендан кўпроқ биладиган ҳеч ким йўқ эди, чунки мен отлиқлардан (эшитиб) ёдлаб олардим. Шунда улар мени олдларига ўтказдилар, мен олти ёки етти ёшли эдим. Менда бир бурд (чопон) бор эди, сажда қилганимда у мендан кўтарилиб кетарди (авратим очиларди). Маҳалладан бир аёл деди: «Қорисингизнинг орқасини биздан тўсмайсизларми?» Шунда улар (мато) сотиб олиб, менга кўйлак тикиб бердилар. Мен ҳеч нарсадан ўша кўйлакдан хурсанд бўлганимчалик хурсанд бўлмаганман.