حَدَّثَنَا قُتَيْبَةُ، حَدَّثَنَا بَكْرُ بْنُ مُضَرَ، عَنْ عَمْرِو بْنِ الْحَارِثِ، عَنْ بُكَيْرِ بْنِ عَبْدِ اللَّهِ، عَنْ يَزِيدَ، مَوْلَى سَلَمَةَ بْنِ الأَكْوَعِ عَنْ سَلَمَةَ، قَالَ لَمَّا نَزَلَتْ {وَعَلَى الَّذِينَ يُطِيقُونَهُ فِدْيَةٌ طَعَامُ مِسْكِينٍ} كَانَ مَنْ أَرَادَ أَنْ يُفْطِرَ وَيَفْتَدِيَ حَتَّى نَزَلَتِ الآيَةُ الَّتِي بَعْدَهَا فَنَسَخَتْهَا. مَاتَ بُكَيْرٌ قَبْلَ يَزِيدَ.
Қутайба бизга айтди, Бакр ибн Музар бизға айтди, у Амр ибн ал-Ҳорисдан, у Букайр ибн Абдуллаҳдан, у Язид — Салама ибн ал-Акваънинг мавлосидан, у Саламадан: У айтди: «Ва уни (рўзани) тоқат билан бажарадиганларга фидя — бир мискинга таом» (ояти) нозил бўлганида, ким ифтор қилиб фидя беришни хоҳласа (қилар эди), то ундан кейинги оят нозил бўлиб, уни бекор қилгунча. Букайр Язиддан олдин вафот этди.