حَدَّثَنَا مُسَدَّدٌ، حَدَّثَنَا عَبْدُ الْوَارِثِ، عَنْ عَبْدِ الْعَزِيزِ، قَالَ دَخَلْتُ أَنَا وَثَابِتٌ، عَلَى أَنَسِ بْنِ مَالِكٍ فَقَالَ ثَابِتٌ يَا أَبَا حَمْزَةَ اشْتَكَيْتُ. فَقَالَ أَنَسٌ أَلاَ أَرْقِيكَ بِرُقْيَةِ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَالَ بَلَى. قَالَ " اللَّهُمَّ رَبَّ النَّاسِ مُذْهِبَ الْبَاسِ اشْفِ أَنْتَ الشَّافِي لاَ شَافِيَ إِلاَّ أَنْتَ، شِفَاءً لاَ يُغَادِرُ سَقَمًا ".
Мусаддад, Абдулворисдан, у Абдулазиздан ривоят қилади: У: Мен ва Собит Анас ибн Моликнинг олдига кирдик. Собит: Эй Абу Ҳамза, мен касалландим, деди. Анас: Сенга Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламнинг руқяси билан руқя қилайми? деди. У: Ҳа, деди. У: «Аллаҳим, эй одамларнинг Робби, дардни кетказгувчи! Шифо бер, Сен Шифо берувчисан, Сендан бошқа шифо берувчи йўқ — ҳеч қандай касаллик қолдирмайдиган шифо (бер)» (деди), деди.