حَدَّثَنَا إِسْمَاعِيلُ، حَدَّثَنِي مَالِكٌ، عَنْ سُمَىٍّ، مَوْلَى أَبِي بَكْرٍ عَنْ أَبِي صَالِحٍ السَّمَّانِ، عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ، أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَالَ " بَيْنَمَا رَجُلٌ يَمْشِي بِطَرِيقٍ اشْتَدَّ عَلَيْهِ الْعَطَشُ، فَوَجَدَ بِئْرًا فَنَزَلَ فِيهَا فَشَرِبَ ثُمَّ خَرَجَ، فَإِذَا كَلْبٌ يَلْهَثُ يَأْكُلُ الثَّرَى مِنَ الْعَطَشِ فَقَالَ الرَّجُلُ لَقَدْ بَلَغَ هَذَا الْكَلْبَ مِنَ الْعَطَشِ مِثْلُ الَّذِي كَانَ بَلَغَ بِي، فَنَزَلَ الْبِئْرَ فَمَلأَ خُفَّهُ، ثُمَّ أَمْسَكَهُ بِفِيهِ، فَسَقَى الْكَلْبَ، فَشَكَرَ اللَّهُ لَهُ فَغَفَرَ لَهُ ". قَالُوا يَا رَسُولَ اللَّهِ وَإِنَّ لَنَا فِي الْبَهَائِمِ أَجْرًا. فَقَالَ " فِي كُلِّ ذَاتِ كَبِدٍ رَطْبَةٍ أَجْرٌ ".
Исмоил: Менга Молик, у Абу Бакрнинг озоди Сумаййдан, у Абу Солиҳ Саммондан, у Абу Ҳурайрадан айтиб берди: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам: «Бир киши йўлда юриб кетаётганида, унга чанқоқ қаттиқ таъсир қилди. У бир қудуқни топди ва унга тушди, ичди, сўнг чиқди. Бирдан бир ит — чанқоқдан тилини чиқариб, нам тупроқни ялар эди. У киши: Бу итга — менга етган чанқоқ мисли — чанқоқ етибди, деди. У қудуққа тушди, маҳсисини сувга тўлдирди, сўнг уни оғзи билан ушлаб кўтариб чиқди, итга ичирди. Аллаҳ ундан миннатдор бўлди ва унга мағфират қилди» дедилар. Улар: Эй Расулуллаҳ, бизга ҳайвонларда савоб борми? дедилар. У: «Ҳар бир ҳўл (тирик) жигар (эгаси)да савоб бор» дедилар.