حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ مَسْلَمَةَ الْقَعْنَبِيُّ، عَنْ مَالِكٍ، عَنْ سُمَىٍّ، مَوْلَى أَبِي بَكْرٍ عَنْ أَبِي صَالِحٍ السَّمَّانِ، عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ، أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَالَ : " بَيْنَمَا رَجُلٌ يَمْشِي بِطَرِيقٍ فَاشْتَدَّ عَلَيْهِ الْعَطَشُ، فَوَجَدَ بِئْرًا فَنَزَلَ فِيهَا فَشَرِبَ ثُمَّ خَرَجَ فَإِذَا كَلْبٌ يَلْهَثُ يَأْكُلُ الثَّرَى مِنَ الْعَطَشِ، فَقَالَ الرَّجُلُ : لَقَدْ بَلَغَ هَذَا الْكَلْبَ مِنَ الْعَطَشِ مِثْلُ الَّذِي كَانَ بَلَغَنِي، فَنَزَلَ الْبِئْرَ فَمَلأَ خُفَّيْهِ فَأَمْسَكَهُ بِفِيهِ حَتَّى رَقِيَ فَسَقَى الْكَلْبَ، فَشَكَرَ اللَّهُ لَهُ فَغَفَرَ لَهُ " . فَقَالُوا : يَا رَسُولَ اللَّهِ وَإِنَّ لَنَا فِي الْبَهَائِمِ لأَجْرًا فَقَالَ : " فِي كُلِّ ذَاتِ كَبِدٍ رَطْبَةٍ أَجْرٌ " .
Бизга Абдуллаҳ ибн Маслама ал-Қаънабий ривоят қилди, у Моликдан, у Сумаййдан — Абу Бакрнинг озод қилинган қули — у Абу Солиҳ ас-Саммондан, у Абу Ҳурайрадан ривоят қилди: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам дедилар: «Бир киши йўлда кетаётганда чанқоғи зўрайди. У бир қудуқ топиб, ичига тушди ва сув ичди, сўнг чиқди. Бирдан бир ит чанқоқдан намли тупроқни ялаб, ҳансираётган эди. У киши деди: ‹Менга етган чанқоқ бу итга ҳам етибди.› Сўнг у қудуққа тушиб, этигини сувга тўлдирди ва уни оғзи билан ушлаб, чиққунча (кўтариб), итни сувдан ичирди. Шунда Аллаҳ ундан миннатдор бўлиб, уни мағфират қилди.» Улар дедилар: Ё Расулуллаҳ, бизга ҳайвонларда ҳам ажр борми? У дедилар: «Ҳар бир тирик (намли жигарли) жонзотда ажр бордир.»