حَدَّثَنَا قُتَيْبَةُ بْنُ سَعِيدٍ، قَالَ حَدَّثَنَا إِسْمَاعِيلُ بْنُ جَعْفَرٍ، عَنْ حُمَيْدٍ، عَنْ أَنَسِ بْنِ مَالِكٍ، أَنَّ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم كَانَ إِذَا غَزَا بِنَا قَوْمًا لَمْ يَكُنْ يَغْزُو بِنَا حَتَّى يُصْبِحَ وَيَنْظُرَ، فَإِنْ سَمِعَ أَذَانًا كَفَّ عَنْهُمْ، وَإِنْ لَمْ يَسْمَعْ أَذَانًا أَغَارَ عَلَيْهِمْ، قَالَ فَخَرَجْنَا إِلَى خَيْبَرَ فَانْتَهَيْنَا إِلَيْهِمْ لَيْلاً، فَلَمَّا أَصْبَحَ وَلَمْ يَسْمَعْ أَذَانًا رَكِبَ وَرَكِبْتُ خَلْفَ أَبِي طَلْحَةَ، وَإِنَّ قَدَمِي لَتَمَسُّ قَدَمَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم. قَالَ فَخَرَجُوا إِلَيْنَا بِمَكَاتِلِهِمْ وَمَسَاحِيهِمْ فَلَمَّا رَأَوُا النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم قَالُوا مُحَمَّدٌ وَاللَّهِ، مُحَمَّدٌ وَالْخَمِيسُ. قَالَ فَلَمَّا رَآهُمْ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَالَ " اللَّهُ أَكْبَرُ، اللَّهُ أَكْبَرُ، خَرِبَتْ خَيْبَرُ، إِنَّا إِذَا نَزَلْنَا بِسَاحَةِ قَوْمٍ فَسَاءَ صَبَاحُ الْمُنْذَرِينَ ".
Қутайба ибн Саъид бизга айтди: Исмоил ибн Жаъфар бизга айтди, Ҳумайддан, у Анас ибн Моликдан: Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам биз билан бир қавмга ғазот қилса, тонг отиб (атрофни) кўрмагунларинча биз билан ғазот қилмас эдилар. Агар азон эшитса, улардан (жангни) тўхтатар, азон эшитмаса, уларга ҳужум қилар эдилар. У (Анас) деди: Биз Хайбарга чиқдик, уларга кечаси етиб бордик. Тонг отганда азон эшитилмаганидан кейин у зот (уловга) миндилар, мен Абу Талҳанинг ортида миндим, менинг оёғим Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг оёғига тегиб турар эди. У (Анас) деди: Улар саватлари ва белкураклари билан бизга қарши чиқдилар. Набий соллаллаҳу алайҳи васалламни кўрганларинда: ‹Муҳаммад, Аллаҳга қасамки! Муҳаммад ва қўшин!› дедилар. У (Анас) деди: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам уларни кўрганларида: «Аллаҳу акбар, Аллаҳу акбар, Хайбар вайрон бўлди! Биз бир қавм майдонига тушсак, огоҳлантирилганларнинг тонги нақадар ёмондир», дедилар.