حَدَّثَنَا الأَنْصَارِيُّ، حَدَّثَنَا مَعْنٌ، حَدَّثَنِي مَالِكُ بْنُ أَنَسٍ، عَنْ حُمَيْدٍ، عَنْ أَنَسٍ، أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم حِينَ خَرَجَ إِلَى خَيْبَرَ أَتَاهَا لَيْلاً وَكَانَ إِذَا جَاءَ قَوْمًا بِلَيْلٍ لَمْ يُغِرْ عَلَيْهِمْ حَتَّى يُصْبِحَ فَلَمَّا أَصْبَحَ خَرَجَتْ يَهُودُ بِمَسَاحِيهِمْ وَمَكَاتِلِهِمْ فَلَمَّا رَأَوْهُ قَالُوا مُحَمَّدٌ وَافَقَ وَاللَّهِ مُحَمَّدٌ الْخَمِيسَ . فَقَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " اللَّهُ أَكْبَرُ خَرِبَتْ خَيْبَرُ إِنَّا إِذَا نَزَلْنَا بِسَاحَةِ قَوْمٍ فَسَاءَ صَبَاحُ الْمُنْذَرِينَ " .
Бизга ал-Ансорий ривоят қилди, у деди: бизга Маън ривоят қилди, у деди: менга Молик ибн Анас, Ҳумайддан, у Анас (розияллаҳу анҳу)дан (ривоят қилдики), Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) Хайбарга чиққанларида унга (Хайбарга) кечаси етиб бордилар. У (зот) бир қавмга кечаси келганларида, тонггача уларга ҳужум қилмас эдилар. Тонг отганда яҳудлар белкураклари ва саватлари билан чиқишди. Улар у (зот)ни кўришганда: «Муҳаммад! Валлаҳи Муҳаммад лашкар билан (келибди)!» дейишди. Шунда Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Аллаҳу акбар! Хайбар вайрон бўлди. Албатта биз бир қавмнинг майдонига тушсак, огоҳлантирилганларнинг тонги нақадар ёмондир!» дедилар.