حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ مَسْلَمَةَ، عَنْ مَالِكٍ، عَنْ حُمَيْدٍ، عَنْ أَنَسٍ ـ رضى الله عنه أَنَّ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم خَرَجَ إِلَى خَيْبَرَ فَجَاءَهَا لَيْلاً، وَكَانَ إِذَا جَاءَ قَوْمًا بِلَيْلٍ لاَ يُغِيرُ عَلَيْهِمْ حَتَّى يُصْبِحَ، فَلَمَّا أَصْبَحَ، خَرَجَتْ يَهُودُ بِمَسَاحِيهِمْ وَمَكَاتِلِهِمْ، فَلَمَّا رَأَوْهُ قَالُوا مُحَمَّدٌ وَاللَّهِ، مُحَمَّدٌ وَالْخَمِيسُ. فَقَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " اللَّهُ أَكْبَرُ، خَرِبَتْ خَيْبَرُ، إِنَّا إِذَا نَزَلْنَا بِسَاحَةِ قَوْمٍ فَسَاءَ صَبَاحُ الْمُنْذَرِينَ ".
Абдуллаҳ ибн Маслама бизга айтди, Моликдан, Ҳумайддан, Анас розияллаҳу анҳудан: Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам Хайбарга чиқди, унга кечаси етиб келди. У бир қавмга кечаси келса, тонг отгунча уларга ҳужум қилмас эди. Тонг отгач, яҳудийлар белкурак ва саватлари билан (ишга) чиқдилар. Уни кўрганларида: «Муҳаммад, Аллаҳга қасамки, Муҳаммад ва (унинг) қўшини!», дедилар. Шунда Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам: «Аллаҳу акбар! Хайбар вайрон бўлди! Албатта, биз бир қавмнинг майдонига тушсак, огоҳлантирилганларнинг тонги нақадар ёмон бўлур», деди.