أَخْبَرَنَا مُحَمَّدُ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ يَزِيدَ، قَالَ حَدَّثَنَا سُفْيَانُ، عَنْ أَيُّوبَ، عَنْ مُحَمَّدٍ، عَنْ أَنَسٍ، قَالَ صَبَّحَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم خَيْبَرَ فَخَرَجُوا إِلَيْنَا وَمَعَهُمُ الْمَسَاحِي فَلَمَّا رَأَوْنَا قَالُوا مُحَمَّدٌ وَالْخَمِيسُ . وَرَجَعُوا إِلَى الْحِصْنِ يَسْعَوْنَ فَرَفَعَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم يَدَيْهِ ثُمَّ قَالَ " اللَّهُ أَكْبَرُ اللَّهُ أَكْبَرُ خَرِبَتْ خَيْبَرُ إِنَّا إِذَا نَزَلْنَا بِسَاحَةِ قَوْمٍ فَسَاءَ صَبَاحُ الْمُنْذَرِينَ " . فَأَصَبْنَا فِيهَا حُمُرًا فَطَبَخْنَاهَا فَنَادَى مُنَادِي النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فَقَالَ إِنَّ اللَّهَ عَزَّ وَجَلَّ وَرَسُولَهُ يَنْهَاكُمْ عَنْ لُحُومِ الْحُمُرِ فَإِنَّهَا رِجْسٌ .
Бизга Муҳаммад ибн Абдуллаҳ ибн Язид хабар берди, у деди: бизга Суфён, Айюбдан, у Муҳаммаддан, у Анасдан ривоят қилди. У деди: Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) Хайбарга тонгда етиб бордилар. Улар белкуракларини кўтариб бизга қарши чиқдилар. Бизни кўрганларида: «Муҳаммад ва қўшин!» дедилар ва қалъага шошиб қайтиб кетдилар. Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) икки қўлларини кўтардилар, сўнг: «Аллаҳу акбар, Аллаҳу акбар, Хайбар вайрон бўлди! Албатта, биз бир қавмнинг майдонига тушганимизда, огоҳлантирилганларнинг тонги қандай ёмон бўлди!» дедилар. Биз у ерда эшакларни топдик ва уларни пиширдик. Шунда Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг жарчиси нидо қилиб: «Албатта, Аллаҳ азза ва жалла ва Унинг Расули сизларни эшакларнинг гўштидан қайтарадилар, чунки у нопокдир,» деди.