حَدَّثَنَا الْحُمَيْدِيُّ، حَدَّثَنَا سُفْيَانُ، حَدَّثَنَا الأَعْمَشُ، قَالَ سَمِعْتُ أَبَا وَائِلٍ، قَالَ عُدْنَا خَبَّابًا فَقَالَ هَاجَرْنَا مَعَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم نُرِيدُ وَجْهَ اللَّهِ، فَوَقَعَ أَجْرُنَا عَلَى اللَّهِ، فَمِنَّا مَنْ مَضَى لَمْ يَأْخُذْ مِنْ أَجْرِهِ، مِنْهُمْ مُصْعَبُ بْنُ عُمَيْرٍ قُتِلَ يَوْمَ أُحُدٍ، وَتَرَكَ نَمِرَةً فَإِذَا غَطَّيْنَا رَأْسَهُ بَدَتْ رِجْلاَهُ، وَإِذَا غَطَّيْنَا رِجْلَيْهِ بَدَا رَأْسُهُ، فَأَمَرَنَا النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم أَنْ نُغَطِّيَ رَأْسَهُ، وَنَجْعَلَ عَلَى رِجْلَيْهِ مِنَ الإِذْخِرِ، وَمِنَّا مَنْ أَيْنَعَتْ لَهُ ثَمَرَتُهُ فَهْوَ يَهْدُبُهَا.
Абу Воил айтди: Хаббобни (касаллигида) кўргани бордик. Деди: "Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) билан бирга, Аллаҳнинг юзини истаб ҳижрат қилдик, ажримиз Аллаҳ зиммасига тушди. Биздан баъзиларимиз ажридан (дунёда) бирор нарса олмасдан ўтиб кетди — улардан Мусъаб ибн Умайр Уҳуд кунида ўлдирилди, у бир намира (чизиқли матоҳ) қолдирган эди: бошини ёпсак оёқлари очилар, оёқларини ёпсак боши очилар эди. Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) бизга бошини ёпиб, оёқларига изхир (хушбўй ўт) қўйишни буюрди. Биздан баъзиларимизнинг эса меваси етилди, у уни териб (роҳатини кўриб) юрибди."