حَدَّثَنَا مُسَدَّدٌ، حَدَّثَنَا يَحْيَى، عَنِ ابْنِ جُرَيْجٍ، حَدَّثَنِي عَطَاءٌ، عَنْ عُبَيْدِ بْنِ عُمَيْرٍ، قَالَ اسْتَأْذَنَ أَبُو مُوسَى عَلَى عُمَرَ فَكَأَنَّهُ وَجَدَهُ مَشْغُولاً فَرَجَعَ، فَقَالَ عُمَرُ أَلَمْ أَسْمَعْ صَوْتَ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ قَيْسٍ، ائْذَنُوا لَهُ. فَدُعِيَ لَهُ فَقَالَ مَا حَمَلَكَ عَلَى مَا صَنَعْتَ فَقَالَ إِنَّا كُنَّا نُؤْمَرُ بِهَذَا. قَالَ فَأْتِنِي عَلَى هَذَا بِبَيِّنَةٍ أَوْ لأَفْعَلَنَّ بِكَ. فَانْطَلَقَ إِلَى مَجْلِسٍ مِنَ الأَنْصَارِ فَقَالُوا لاَ يَشْهَدُ إِلاَّ أَصَاغِرُنَا. فَقَامَ أَبُو سَعِيدٍ الْخُدْرِيُّ فَقَالَ قَدْ كُنَّا نُؤْمَرُ بِهَذَا. فَقَالَ عُمَرُ خَفِيَ عَلَىَّ هَذَا مِنْ أَمْرِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم، أَلْهَانِي الصَّفْقُ بِالأَسْوَاقِ.
Убайд ибн Умайр айтди: Абу Мусо Умарнинг олдига (киришга) изн сўради — гўё уни банд (машғул) деб топиб, қайтди. Умар: "Абдуллаҳ ибн Қайснинг овозини эшитмадимми? Унга изн беринглар" деди. У чақирилди. (Умар): "Сени қилган(иш)ингга (қайтишингга) нима ундади?" деди. У: "Биз бунга (уч марта изн сўраб, жавоб бўлмаса қайтишга) буюрилар эдик" деди. (Умар): "Бунга менга далил (гувоҳ) келтир, акс ҳолда мен сенга (жазо) қиламан" деди. У ансордан бир мажлисга борди. Улар: "Бунга фақат энг кичигимиз гувоҳлик беради" дедилар. Абу Саъид ал-Худрий туриб: "Биз бунга буюрилар эдик" деди. Умар: "Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг бу иши менга махфий қолибди — бозорлардаги савдо мени (бундан) машғул (ғофил) қилибди" деди.