حَدَّثَنَا مُوسَى بْنُ إِسْمَاعِيلَ، حَدَّثَنَا أَبُو عَوَانَةَ، عَنْ أَبِي بِشْرٍ، عَنْ سَعِيدِ بْنِ جُبَيْرٍ، عَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ، أَنَّ أُمَّ حُفَيْدٍ بِنْتَ الْحَارِثِ بْنِ حَزْنٍ، أَهْدَتْ إِلَى النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم سَمْنًا وَأَقِطًا وَأَضُبًّا، فَدَعَا بِهِنَّ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم فَأُكِلْنَ عَلَى مَائِدَتِهِ، فَتَرَكَهُنَّ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم كَالْمُتَقَذِّرِ لَهُ، وَلَوْ كُنَّ حَرَامًا مَا أُكِلْنَ عَلَى مَائِدَتِهِ، وَلاَ أَمَرَ بِأَكْلِهِنَّ.
Ибн Аббос (ривоят қилди): Умму Ҳуфайд бинти ал-Ҳорис ибн Ҳазн Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га сариёғ, қурут ва калтакесаклар (дабб) ҳадя қилди. Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) уларни сўраб (чақириб), унинг дастурхонида ейилди. Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) уларни (калтакесакни) — ундан жиркангандек — тарк этди (емади). Агар улар ҳаром бўлганида, унинг дастурхонида ейилмас эди ва уларни еишга буюрмас эди.