حَدَّثَنِي سُرَيْجُ بْنُ يُونُسَ، حَدَّثَنَا عَبْدُ الرَّحْمَنِ بْنُ عَبْدِ الْمَلِكِ بْنِ أَبْجَرَ، عَنْ أَبِيهِ، عَنْ وَاصِلِ بْنِ حَيَّانَ، قَالَ قَالَ أَبُو وَائِلٍ خَطَبَنَا عَمَّارٌ فَأَوْجَزَ وَأَبْلَغَ فَلَمَّا نَزَلَ قُلْنَا يَا أَبَا الْيَقْظَانِ لَقَدْ أَبْلَغْتَ وَأَوْجَزْتَ فَلَوْ كُنْتَ تَنَفَّسْتَ . فَقَالَ إِنِّي سَمِعْتُ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم يَقُولُ " إِنَّ طُولَ صَلاَةِ الرَّجُلِ وَقِصَرَ خُطْبَتِهِ مَئِنَّةٌ مِنْ فِقْهِهِ فَأَطِيلُوا الصَّلاَةَ وَاقْصُرُوا الْخُطْبَةَ وَإِنَّ مِنَ الْبَيَانِ سِحْرًا " .
Абу Воил айтди: Аммор бизга хутба қилди — уни қисқа қилди ва (маъносини) етказди (балоғатли қилди). (Минбардан) тушганида, биз: «Эй Абуляқзон, ростдан етказдинг ва қисқа қилдинг; кошки бироз чўзсанг (нафас олса нг) эди» дедик. У: «Албатта мен Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)ни: ‹Кишининг намози узунлиги ва хутбаси қисқалиги — унинг фиқҳидан (дин билимидан) бир белгидир; бас намозни узайтиринг ва хутбани қисқартиринг; ва албатта баёнда сеҳр (таъсир) бордир› деб айтаётган ҳолда эшитдим» деди.