وَحَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ نُمَيْرٍ، حَدَّثَنَا أَبِي، حَدَّثَنَا عَبْدُ الْمَلِكِ بْنُ أَبِي سُلَيْمَانَ، عَنْ عَطَاءٍ، عَنْ جَابِرِ بْنِ عَبْدِ اللَّهِ، قَالَ شَهِدْتُ مَعَ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم الصَّلاَةَ يَوْمَ الْعِيدِ فَبَدَأَ بِالصَّلاَةِ قَبْلَ الْخُطْبَةِ بِغَيْرِ أَذَانٍ وَلاَ إِقَامَةٍ ثُمَّ قَامَ مُتَوَكِّئًا عَلَى بِلاَلٍ فَأَمَرَ بِتَقْوَى اللَّهِ وَحَثَّ عَلَى طَاعَتِهِ وَوَعَظَ النَّاسَ وَذَكَّرَهُمْ ثُمَّ مَضَى حَتَّى أَتَى النِّسَاءَ فَوَعَظَهُنَّ وَذَكَّرَهُنَّ فَقَالَ تَصَدَّقْنَ فَإِنَّ أَكْثَرَكُنَّ حَطَبُ جَهَنَّمَ فَقَامَتْ امْرَأَةٌ مِنْ سِطَةِ النِّسَاءِ سَفْعَاءُ الْخَدَّيْنِ فَقَالَتْ لِمَ يَا رَسُولَ اللَّهِ قَالَ لِأَنَّكُنَّ تُكْثِرْنَ الشَّكَاةَ وَتَكْفُرْنَ الْعَشِيرَ قَالَ فَجَعَلْنَ يَتَصَدَّقْنَ مِنْ حُلِيِّهِنَّ يُلْقِينَ فِي ثَوْبِ بِلَالٍ مِنْ أَقْرِطَتِهِنَّ وَخَوَاتِمِهِنَّ
Жобир ибн Абдуллаҳ айтди: Мен Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) билан ийд куни намозда ҳозир бўлдим; бас у хутбадан олдин — азонсиз ва иқоматсиз — намоздан бошлади; кейин Билолга суянган ҳолда турди ва Аллаҳ тақвосига буюрди, Унга итоатга рағбатлантирди, одамларга насиҳат қилди ва уларга эслатма берди; кейин юриб, аёллар олдига келди ва уларга насиҳат қилди ҳамда эслатма берди ва: «Садақа қилинглар; чунки кўпчилигингиз жаҳаннамнинг ўтини(ёқилғиси)дир» деди. Бас аёлларнинг ўртасидан яноғлари қора тортган бир аёл турди ва: «Нима учун, эй Расулуллаҳ?» деди. У: «Чунки сизлар шикоятни (нолишни) кўпайтирасизлар ва эрингизга (умрдошга) ношукурлик қиласизлар» деди. Бас улар ўз тақинчоқларидан садақа қила бошлади — Билолнинг кийимига сирға ва узукларидан ташлар эдилар.