حَدَّثَنِي زُهَيْرُ بْنُ حَرْبٍ، حَدَّثَنَا مُعَاوِيَةُ بْنُ عَمْرٍو، حَدَّثَنَا أَبُو إِسْحَاقَ الْفَزَارِيُّ، عَنْ خَالِدٍ الْحَذَّاءِ، عَنْ أَبِي قِلاَبَةَ، عَنْ قَبِيصَةَ بْنِ ذُؤَيْبٍ، عَنْ أُمِّ سَلَمَةَ، قَالَتْ دَخَلَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم عَلَى أَبِي سَلَمَةَ وَقَدْ شَقَّ بَصَرُهُ فَأَغْمَضَهُ ثُمَّ قَالَ " إِنَّ الرُّوحَ إِذَا قُبِضَ تَبِعَهُ الْبَصَرُ " . فَضَجَّ نَاسٌ مِنْ أَهْلِهِ فَقَالَ " لاَ تَدْعُوا عَلَى أَنْفُسِكُمْ إِلاَّ بِخَيْرٍ فَإِنَّ الْمَلاَئِكَةَ يُؤَمِّنُونَ عَلَى مَا تَقُولُونَ " . ثُمَّ قَالَ " اللَّهُمَّ اغْفِرْ لأَبِي سَلَمَةَ وَارْفَعْ دَرَجَتَهُ فِي الْمَهْدِيِّينَ وَاخْلُفْهُ فِي عَقِبِهِ فِي الْغَابِرِينَ وَاغْفِرْ لَنَا وَلَهُ يَا رَبَّ الْعَالَمِينَ وَافْسَحْ لَهُ فِي قَبْرِهِ . وَنَوِّرْ لَهُ فِيهِ " .
Умму Салама айтди: Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) Абу Саламанинг олдига кирди — унинг кўзи (жон берганидан) очилиб (қотиб) қолган эди; бас уни юмди ва: «Албатта руҳ қабз қилинганида (олинганида), кўз уни эргашади (унинг ортидан боқаб қолади)» деди. Бас аҳлидан баъзи кишилар (йиғлаб) қичқирди; у: «Ўз нафсингизга фақат яхшилик билан(гина) дуо қилинг; чунки малоикалар сизлар айтган(нарса)га омин дейдилар» деди. Кейин: «Аллаҳумма, иғфир ли-Аби Салама, варфаъ даражатаҳу фил-маҳдиййин, вахлуфҳу фи ақибиҳи фил-ғобирин, вағфир лана ва лаҳу ё Роббал-оламин, вафсаҳ лаҳу фи қабриҳи, ва наввир лаҳу фийҳи (Аллаҳим, Абу Саламани мағфират қил, унинг даражасини ҳидоят топганлар (ораси)да кўтар, ундан кейин (қолган) зурриётида унинг ўрнини тўлдир, бизни ва уни мағфират қил, эй оламлар Робби, унинг қабрини кенг қил ва унда унга нур бер)» деди.