حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ رَافِعٍ، وَعَبْدُ بْنُ حُمَيْدٍ، قَالَ ابْنُ رَافِعٍ حَدَّثَنَا عَبْدُ الرَّزَّاقِ، أَخْبَرَنَا ابْنُ جُرَيْجٍ، أَخْبَرَنِي عَبْدُ اللَّهِ بْنُ أَبِي مُلَيْكَةَ، قَالَ تُوُفِّيَتِ ابْنَةٌ لِعُثْمَانَ بْنِ عَفَّانَ بِمَكَّةَ قَالَ فَجِئْنَا لِنَشْهَدَهَا - قَالَ - فَحَضَرَهَا ابْنُ عُمَرَ وَابْنُ عَبَّاسٍ قَالَ وَإِنِّي لَجَالِسٌ بَيْنَهُمَا - قَالَ - جَلَسْتُ إِلَى أَحَدِهِمَا ثُمَّ جَاءَ الآخَرُ فَجَلَسَ إِلَى جَنْبِي فَقَالَ عَبْدُ اللَّهِ بْنُ عُمَرَ لِعَمْرِو بْنِ عُثْمَانَ وَهُوَ مُوَاجِهُهُ أَلاَ تَنْهَى عَنِ الْبُكَاءِ فَإِنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَالَ " إِنَّ الْمَيِّتَ لَيُعَذَّبُ بِبُكَاءِ أَهْلِهِ عَلَيْهِ " . فَقَالَ ابْنُ عَبَّاسٍ قَدْ كَانَ عُمَرُ يَقُولُ بَعْضَ ذَلِكَ ثُمَّ حَدَّثَ فَقَالَ صَدَرْتُ مَعَ عُمَرَ مِنْ مَكَّةَ حَتَّى إِذَا كُنَّا بِالْبَيْدَاءِ إِذَا هُوَ بِرَكْبٍ تَحْتَ ظِلِّ شَجَرَةٍ فَقَالَ اذْهَبْ فَانْظُرْ مَنْ هَؤُلاَءِ الرَّكْبُ فَنَظَرْتُ فَإِذَا هُوَ صُهَيْبٌ - قَالَ - فَأَخْبَرْتُهُ فَقَالَ ادْعُهُ لِي . قَالَ فَرَجَعْتُ إِلَى صُهَيْبٍ فَقُلْتُ ارْتَحِلْ فَالْحَقْ أَمِيرَ الْمُؤْمِنِينَ . فَلَمَّا أَنْ أُصِيبَ عُمَرُ دَخَلَ صُهَيْبٌ يَبْكِي يَقُولُ وَاأَخَاهْ وَاصَاحِبَاهْ . فَقَالَ عُمَرُ يَا صُهَيْبُ أَتَبْكِي عَلَىَّ وَقَدْ قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " إِنَّ الْمَيِّتَ يُعَذَّبُ بِبَعْضِ بُكَاءِ أَهْلِهِ عَلَيْهِ " . فَقَالَ ابْنُ عَبَّاسٍ فَلَمَّا مَاتَ عُمَرُ ذَكَرْتُ ذَلِكَ لِعَائِشَةَ فَقَالَتْ يَرْحَمُ اللَّهُ عُمَرَ لاَ وَاللَّهِ مَا حَدَّثَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " إِنَّ اللَّهَ يُعَذِّبُ الْمُؤْمِنَ بِبُكَاءِ أَحَدٍ " . وَلَكِنْ قَالَ " إِنَّ اللَّهَ يَزِيدُ الْكَافِرَ عَذَابًا بِبُكَاءِ أَهْلِهِ عَلَيْهِ " قَالَ وَقَالَتْ عَائِشَةُ حَسْبُكُمُ الْقُرْآنُ { وَلاَ تَزِرُ وَازِرَةٌ وِزْرَ أُخْرَى} قَالَ وَقَالَ ابْنُ عَبَّاسٍ عِنْدَ ذَلِكَ وَاللَّهُ أَضْحَكَ وَأَبْكَى . قَالَ ابْنُ أَبِي مُلَيْكَةَ فَوَاللَّهِ مَا قَالَ ابْنُ عُمَرَ مِنْ شَىْءٍ .
Абдуллаҳ ибн Абу Мулайка айтди: Усмон ибн Аффоннинг бир қизи Маккада вафот этди; бас биз унга (жанозага) ҳозир бўлиб келдик. Унга Ибн Умар ва Ибн Аббос ҳозир бўлди; мен улар иккови орасида ўтирган эдим. Бирининг ёнига ўтирдим, кейин бошқаси келди ва менинг ёнимга ўтирди. Абдуллаҳ ибн Умар Амр ибн Усмонга — у унинг рўпарасида (турган) — : «Йиғидан қайтармайсанми? Чунки Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам): ‹Албатта ўлик аҳлининг унга йиғиси сабабли азобланади› деган» деди. Ибн Аббос: «Умар шунинг баъзисини айтар эди» деди, кейин ривоят қилди ва: «Мен Умар билан Маккадан қайтдим, то Байдода бўлганимизда, у бир дарахт сояси остида бир карвонни (кўрди) ва: ‹Бориб, қараб кўр, бу карвон кимлар?› деди. Мен қарадим; шу пайт у Суҳайб (эди). Унга хабар бердим; у: ‹Уни менга чақир› деди. Мен Суҳайбнинг олдига қайтдим ва: ‹Кўчиб, амирул-мўмининга қўшил› дедим. Умар мусибатга учраганида, Суҳайб йиғлаб: «Вой, биродар! Вой, дўст!» деб кирди. Умар: ‹Эй Суҳайб, менга йиғлайсанми?! Ҳолбуки Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Албатта ўлик аҳлининг унга баъзи йиғиси сабабли азобланади» деган-ку!› деди» деди. Ибн Аббос: «Умар вафот этганида, мен буни Оишага зикр қилдим; у: ‹Аллаҳ Умарга раҳм қилсин! Йўқ, Аллаҳга қасам, Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Албатта Аллаҳ мўминни ҳеч кимнинг йиғиси сабабли азоблайди» деб ривоят қилмаган; лекин у: «Албатта Аллаҳ кофирнинг азобини аҳлининг унга йиғиси сабабли зиёда қилади» деган› деди» деди. Ва Оиша: «Сизларга Қуръан кифоя: ‹Ҳеч бир гуноҳкор бошқасининг гуноҳини кўтармайди›» деди. Ва шу пайтда Ибн Аббос: «Ва Аллаҳ кулдирди ва йиғлатди» деди. Ибн Абу Мулайка: «Аллаҳга қасам, Ибн Умар ҳеч нарса демади» деди.