وَحَدَّثَنِي زُهَيْرُ بْنُ حَرْبٍ، حَدَّثَنَا إِسْمَاعِيلُ ابْنُ عُلَيَّةَ، عَنْ يَحْيَى بْنِ أَبِي إِسْحَاقَ، قَالَ قَالَ أَنَسُ بْنُ مَالِكٍ أَقْبَلْنَا مَعَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم أَنَا وَأَبُو طَلْحَةَ . وَصَفِيَّةُ رَدِيفَتُهُ عَلَى نَاقَتِهِ حَتَّى إِذَا كُنَّا بِظَهْرِ الْمَدِينَةِ قَالَ " آيِبُونَ تَائِبُونَ عَابِدُونَ لِرَبِّنَا حَامِدُونَ " . فَلَمْ يَزَلْ يَقُولُ ذَلِكَ حَتَّى قَدِمْنَا الْمَدِينَةَ .
Ва менга Зуҳайр ибн Ҳарб ривоят қилди, бизга Исмоил ибн Улайя Яҳё ибн Абу Ишоқдан ривоят қилди, у деди: Анас ибн Молик деди: Биз Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) билан қайтдик — мен, Абу Талҳа ва Сафийя унинг туясида орқасида минган ҳолда — ҳатто Мадина четига етганимизда, у: «(Биз) қайтгувчилар, тавба қилувчилар, ибодат қилувчилар, Роббимизга ҳамд айтувчилармиз» деди. У Мадинага келгунча буни тўхтовсиз айтиб борди.