وَحَدَّثَنِي أَبُو الرَّبِيعِ الزَّهْرَانِيُّ، حَدَّثَنَا حَمَّادٌ، حَدَّثَنَا أَيُّوبُ، عَنْ حَفْصَةَ، عَنْ أُمِّ عَطِيَّةَ، قَالَتْ كُنَّا نُنْهَى أَنْ نُحِدَّ عَلَى مَيِّتٍ فَوْقَ ثَلاَثٍ إِلاَّ عَلَى زَوْجٍ أَرْبَعَةَ أَشْهُرٍ وَعَشْرًا وَلاَ نَكْتَحِلُ وَلاَ نَتَطَيَّبُ وَلاَ نَلْبَسُ ثَوْبًا مَصْبُوغًا وَقَدْ رُخِّصَ لِلْمَرْأَةِ فِي طُهْرِهَا إِذَا اغْتَسَلَتْ إِحْدَانَا مِنْ مَحِيضِهَا فِي نُبْذَةٍ مِنْ قُسْطٍ وَأَظْفَارٍ .
Ва менга Абу ар-Рабиъ аз-Заҳроний ривоят қилди, бизга Ҳаммод ривоят қилди, бизга Айюб Ҳафсадан, у Умму Атийядан ривоят қилди, у деди: Биз бир ўлик (киши) учун уч (кун)дан ортиқ мотам тутишдан қайтарилар эдик, фақат эри учун тўрт ой-у ўн (кун) (мустасно); сурма қўймас, хуш бўй суртмас, бўялган кийим киймас эдик. Аммо аёлга покланишида — биримиз ҳайзидан ғусл қилганда — қуст ва азфордан оз (миқдорни ишлатишга) рухсат берилди.