حَدَّثَنَا زُهَيْرُ بْنُ حَرْبٍ، وَعُثْمَانُ بْنُ أَبِي شَيْبَةَ، وَإِسْحَاقُ بْنُ إِبْرَاهِيمَ، - وَاللَّفْظُ لِزُهَيْرٍ - قَالَ إِسْحَاقُ أَخْبَرَنَا وَقَالَ الآخَرَانِ، حَدَّثَنَا جَرِيرٌ، عَنِ الأَعْمَشِ، عَنْ إِبْرَاهِيمَ، عَنْ عَلْقَمَةَ، عَنْ عَبْدِ اللَّهِ، قَالَ إِنَّا لَيْلَةَ الْجُمُعَةِ فِي الْمَسْجِدِ إِذْ جَاءَ رَجُلٌ مِنَ الأَنْصَارِ فَقَالَ لَوْ أَنَّ رَجُلاً وَجَدَ مَعَ امْرَأَتِهِ رَجُلاً فَتَكَلَّمَ جَلَدْتُمُوهُ أَوْ قَتَلَ قَتَلْتُمُوهُ وَإِنْ سَكَتَ سَكَتَ عَلَى غَيْظٍ وَاللَّهِ لأَسْأَلَنَّ عَنْهُ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم . فَلَمَّا كَانَ مِنَ الْغَدِ أَتَى رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَسَأَلَهُ فَقَالَ لَوْ أَنَّ رَجُلاً وَجَدَ مَعَ امْرَأَتِهِ رَجُلاً فَتَكَلَّمَ جَلَدْتُمُوهُ أَوْ قَتَلَ قَتَلْتُمُوهُ أَوْ سَكَتَ سَكَتَ عَلَى غَيْظٍ . فَقَالَ " اللَّهُمَّ افْتَحْ " . وَجَعَلَ يَدْعُو فَنَزَلَتْ آيَةُ اللِّعَانِ { وَالَّذِينَ يَرْمُونَ أَزْوَاجَهُمْ وَلَمْ يَكُنْ لَهُمْ شُهَدَاءُ إِلاَّ أَنْفُسُهُمْ} هَذِهِ الآيَاتُ فَابْتُلِيَ بِهِ ذَلِكَ الرَّجُلُ مِنْ بَيْنِ النَّاسِ فَجَاءَ هُوَ وَامْرَأَتُهُ إِلَى رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَتَلاَعَنَا فَشَهِدَ الرَّجُلُ أَرْبَعَ شَهَادَاتٍ بِاللَّهِ إِنَّهُ لَمِنَ الصَّادِقِينَ ثُمَّ لَعَنَ الْخَامِسَةَ أَنَّ لَعْنَةَ اللَّهِ عَلَيْهِ إِنْ كَانَ مِنَ الْكَاذِبِينَ فَذَهَبَتْ لِتَلْعَنَ فَقَالَ لَهَا رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " مَهْ " . فَأَبَتْ فَلَعَنَتْ فَلَمَّا أَدْبَرَا قَالَ " لَعَلَّهَا أَنْ تَجِيءَ بِهِ أَسْوَدَ جَعْدًا " . فَجَاءَتْ بِهِ أَسْوَدَ جَعْدًا.
Бизга Зуҳайр ибн Ҳарб, Усмон ибн Абу Шайба ва Ишоқ ибн Иброҳим — лафз Зуҳайрники — ривоят қилди; Ишоқ: хабар берди, деди, қолган иккиси: ривоят қилди, деди — бизга Жарир ал-Аъмашдан, у Иброҳимдан, у Алқамадан, у Абдуллаҳдан ривоят қилди, у деди: Биз жума кечаси масжидда эдик, шунда ансордан бир киши келиб: «Агар бир киши хотини билан бирга (бегона) эркакни топса, сўнг (уни фош қилиб) гапирса, сизлар уни (туҳмат деб) қамчилайсизлар; агар (қотилни) ўлдирса, уни ўлдирасизлар; агар жим турса, ғазаб (алам) устига жим турган бўлади. Аллаҳга қасамки, мен бу ҳақда Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)дан сўрайман» деди. Эртаси куни у Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг олдига келиб сўради: «Агар бир киши хотини билан бирга (бегона) эркакни топса, сўнг гапирса, қамчилайсизлар; агар ўлдирса, ўлдирасизлар; агар жим турса, ғазаб устига жим турган бўлади» деди. Шунда у (Расул): «Аллаҳим, (ҳукмни) очиб бер» деди ва дуо қила бошлади. Шунда лиъон ояти — ‹Хотинларига (зино) туҳмат қилувчилар, ўз жонларидан бошқа гувоҳлари бўлмаса...› (деган) — бу оятлар нозил бўлди. Сўнг ўша киши одамлар орасидан (айнан) шунга мубтало бўлди (дуч келди). У ва хотини Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг олдига келди, улар лаънатлашди. Эр тўрт марта Аллаҳ номи билан ўзининг ростгўйлардан эканига гувоҳлик берди, сўнг бешинчисида — агар ёлғончилардан бўлса — Аллаҳнинг лаънати ўзининг устига (бўлишини айтиб) лаънатлади. Сўнг хотин лаънатлашга борди, Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) унга: «Тўхта!» деди. У эса унамади ва лаънатлади. Улар ортга қайтганда, у (Расул): «Эҳтимол у (хотин) уни (болани) қора, жингалак (соч) қилиб туғар» деди. Ва у уни қора, жингалак (соч) қилиб туғди.