وَحَدَّثَنِي أَبُو الطَّاهِرِ، أَخْبَرَنَا ابْنُ وَهْبٍ، عَنِ ابْنِ جُرَيْجٍ، أَنَّ أَبَا الزُّبَيْرِ، أَخْبَرَهُ أَنَّهُ، سَمِعَ جَابِرَ بْنَ عَبْدِ اللَّهِ، يَقُولُ قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " الشُّفْعَةُ فِي كُلِّ شِرْكٍ فِي أَرْضٍ أَوْ رَبْعٍ أَوْ حَائِطٍ لاَ يَصْلُحُ أَنْ يَبِيعَ حَتَّى يَعْرِضَ عَلَى شَرِيكِهِ فَيَأْخُذَ أَوْ يَدَعَ فَإِنْ أَبَى فَشَرِيكُهُ أَحَقُّ بِهِ حَتَّى يُؤْذِنَهُ " .
Менга Абут-Тоҳир ривоят қилди, бизга ибн Ваҳб ибн Журайждан хабар берди: Абуз-Зубайр унга хабар бердики, у Жобир ибн Абдуллаҳнинг шундай деганини эшитди: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам дедилар: «Шуфъа ер, ҳовли ёки боғдаги ҳар бир муштаракликда бўлади. Шеригига таклиф қилмагунча — токи у олсин ёки тарк этсин — сотиши дуруст эмас. Агар (шерик) бош тортса, шериги унга таклиф қилмагунча унга ҳақлироқдир.»