حَدَّثَنِي عَبْدُ اللَّهِ بْنُ عَبْدِ الرَّحْمَنِ الدَّارِمِيُّ، حَدَّثَنَا يَحْيَى بْنُ حَسَّانَ، حَدَّثَنَا حَمَّادُ، بْنُ سَلَمَةَ أَخْبَرَنَا ثَابِتٌ، عَنْ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ رَبَاحٍ، قَالَ وَفَدْنَا إِلَى مُعَاوِيَةَ بْنِ أَبِي سُفْيَانَ وَفِينَا أَبُو هُرَيْرَةَ فَكَانَ كُلُّ رَجُلٍ مِنَّا يَصْنَعُ طَعَامًا يَوْمًا لأَصْحَابِهِ فَكَانَتْ نَوْبَتِي فَقُلْتُ يَا أَبَا هُرَيْرَةَ الْيَوْمُ نَوْبَتِي . فَجَاءُوا إِلَى الْمَنْزِلِ وَلَمْ يُدْرِكْ طَعَامُنَا فَقُلْتُ يَا أَبَا هُرَيْرَةَ لَوْ حَدَّثْتَنَا عَنْ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم حَتَّى يُدْرِكَ طَعَامُنَا فَقَالَ كُنَّا مَعَ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم يَوْمَ الْفَتْحِ فَجَعَلَ خَالِدَ بْنَ الْوَلِيدِ عَلَى الْمُجَنِّبَةِ الْيُمْنَى وَجَعَلَ الزُّبَيْرَ عَلَى الْمُجَنِّبَةِ الْيُسْرَى وَجَعَلَ أَبَا عُبَيْدَةَ عَلَى الْبَيَاذِقَةِ وَبَطْنِ الْوَادِي فَقَالَ " يَا أَبَا هُرَيْرَةَ ادْعُ لِي الأَنْصَارَ " . فَدَعَوْتُهُمْ فَجَاءُوا يُهَرْوِلُونَ فَقَالَ " يَا مَعْشَرَ الأَنْصَارِ هَلْ تَرَوْنَ أَوْبَاشَ قُرَيْشٍ " . قَالُوا نَعَمْ . قَالَ " انْظُرُوا إِذَا لَقِيتُمُوهُمْ غَدًا أَنْ تَحْصِدُوهُمْ حَصْدًا " . وَأَخْفَى بِيَدِهِ وَوَضَعَ يَمِينَهُ عَلَى شِمَالِهِ وَقَالَ " مَوْعِدُكُمُ الصَّفَا " . قَالَ فَمَا أَشْرَفَ يَوْمَئِذٍ لَهُمْ أَحَدٌ إِلاَّ أَنَامُوهُ - قَالَ - وَصَعِدَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم الصَّفَا وَجَاءَتِ الأَنْصَارُ فَأَطَافُوا بِالصَّفَا فَجَاءَ أَبُو سُفْيَانَ فَقَالَ يَا رَسُولَ اللَّهِ أُبِيدَتْ خَضْرَاءُ قُرَيْشٍ لاَ قُرَيْشَ بَعْدَ الْيَوْمِ . قَالَ أَبُو سُفْيَانَ قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " مَنْ دَخَلَ دَارَ أَبِي سُفْيَانَ فَهُوَ آمِنٌ وَمَنْ أَلْقَى السِّلاَحَ فَهُوَ آمِنٌ وَمَنْ أَغْلَقَ بَابَهُ فَهُوَ آمِنٌ " . فَقَالَتِ الأَنْصَارُ أَمَّا الرَّجُلُ فَقَدْ أَخَذَتْهُ رَأْفَةٌ بِعَشِيرَتِهِ وَرَغْبَةٌ فِي قَرْيَتِهِ . وَنَزَلَ الْوَحْىُ عَلَى رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَالَ " قُلْتُمْ أَمَّا الرَّجُلُ فَقَدْ أَخَذَتْهُ رَأْفَةٌ بِعَشِيرَتِهِ وَرَغْبَةٌ فِي قَرْيَتِهِ . أَلاَ فَمَا اسْمِي إِذًا - ثَلاَثَ مَرَّاتٍ - أَنَا مُحَمَّدٌ عَبْدُ اللَّهِ وَرَسُولُهُ هَاجَرْتُ إِلَى اللَّهِ وَإِلَيْكُمْ فَالْمَحْيَا مَحْيَاكُمْ وَالْمَمَاتُ مَمَاتُكُمْ " . قَالُوا وَاللَّهِ مَا قُلْنَا إِلاَّ ضِنًّا بِاللَّهِ وَرَسُولِهِ . قَالَ " فَإِنَّ اللَّهَ وَرَسُولَهُ يُصَدِّقَانِكُمْ وَيَعْذِرَانِكُمْ " .
Менга Абдуллаҳ ибн Абдур Роҳмон ад-Доримий ривоят қилди, бизга Яҳё ибн Ҳассон ривоят қилди, бизга Ҳаммод ибн Салама ривоят қилди, бизга Собит Абдуллаҳ ибн Робоҳдан хабар берди, у деди: «Биз Муъовия ибн Абу Суфённинг олдига вакил бўлиб бордик, ичимизда Абу Ҳурайра бор эди. Ҳар биримиз бир кун шерикларига таом тайёрлардик. Менинг навбатим келганда: ‹Эй Абу Ҳурайра, бугун менинг навбатим› дедим. Улар манзилга келишди, лекин таомимиз пишмаган эди. Мен: ‹Эй Абу Ҳурайра, таомимиз пишгунча бизга Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламдан (ҳадис) сўзлаб берсангиз-чи› дедим. У деди: ‹Биз Фатҳ куни Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам билан бирга эдик. У Холид ибн ал-Валидни ўнг қанотга, Зубайрни чап қанотга, Абу Убайдани эса енгил пиёдалар ва водий ичига қўйди. Сўнг: ‹Эй Абу Ҳурайра, менга Ансорни чақир!› деди. Мен уларни чақирдим, улар югуриб келдилар. У: ‹Эй Ансор жамоаси, Қурайшнинг йиғма оломонини кўряпсизларми?› деди. Улар: ‹Ҳа› дедилар. У: ‹Қаранг, эртага уларни учратганингизда, уларни ўриб ташланглар› деди ва қўли билан яширин ишора қилиб, ўнг қўлини чап қўлига қўйди ва: ‹Ваъда жойингиз Сафо› деди. Ўша куни улардан бирор киши (бизга қарши) бош кўтарса, биз уни йиқитардик (ўлдирардик). Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам Сафога кўтарилди, Ансор келди ва Сафони ўраб олдилар. Абу Суфён келиб: ‹Эй Расулуллаҳ, Қурайшнинг яшиллиги (қудрати) йўқ қилинди. Бугундан кейин Қурайш йўқ› деди›. Абу Суфён деди: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам: ‹Ким Абу Суфён уйига кирса, у омондадир. Ким қуролни ташласа, у омондадир. Ким эшигини беркитса, у омондадир› деди. Ансор: ‹Бу кишини эса ўз қабиласига раҳми ва ўз шаҳрига рағбати тутди› дедилар. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламга ваҳий нозил бўлди. У: ‹Сизлар: бу кишини ўз қабиласига раҳми ва ўз шаҳрига рағбати тутди, дедингиз. Билингки, ундай бўлса менинг исмим нима? — уч марта — Мен Муҳаммадман, Аллаҳнинг бандаси ва Расулиман. Мен Аллаҳга ва сизларга ҳижрат қилдим. Ҳаёт — сизларнинг ҳаётингиз, мамот — сизларнинг мамотингиздир› деди. Улар: ‹Аллаҳга қасамки, биз (буни) фақат Аллаҳга ва Унинг Расулига (бўлган) ҳирсдан (айрилмаслик истагидан) айтдик› дедилар. У: ‹Аллаҳ ва Унинг Расули сизларни тасдиқлайдилар ва узрингизни қабул қиладилар› деди».