وَحَدَّثَنِي سَلَمَةُ بْنُ شَبِيبٍ، حَدَّثَنَا الْحَسَنُ بْنُ أَعْيَنَ، حَدَّثَنَا مَعْقِلٌ، عَنْ أَبِي الزُّبَيْرِ، عَنْ جَابِرٍ، أَنَّ أُمَّ مَالِكٍ، كَانَتْ تُهْدِي لِلنَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فِي عُكَّةٍ لَهَا سَمْنًا فَيَأْتِيهَا بَنُوهَا فَيَسْأَلُونَ الأُدْمَ وَلَيْسَ عِنْدَهُمْ شَىْءٌ فَتَعْمِدُ إِلَى الَّذِي كَانَتْ تُهْدِي فِيهِ لِلنَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فَتَجِدُ فِيهِ سَمْنًا فَمَا زَالَ يُقِيمُ لَهَا أُدْمَ بَيْتِهَا حَتَّى عَصَرَتْهُ فَأَتَتِ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم فَقَالَ " عَصَرْتِيهَا " . قَالَتْ نَعَمْ . قَالَ " لَوْ تَرَكْتِيهَا مَا زَالَ قَائِمًا " .
Менга Салама ибн Шабиб ривоят қилди, бизга ал-Ҳасан ибн Аъян ривоят қилди, бизга Маъқил Абуз-Зубайрдан, у Жобирдан ривоят қилди: Умм Молик Набий соллаллаҳу алайҳи васалламга ўзининг бир мешчасида сариёғ ҳадя қилар эди. Унинг ўғиллари келиб, қатиқ-ёғ сўрарди, бироқ уларнинг ҳузурида ҳеч нарса бўлмасди. Шунда у Набий соллаллаҳу алайҳи васалламга ҳадя қиладиган ўша мешга бориб, ундан сариёғ топарди. Шу тариқа у (меш) уй учун ёғлик бериб тураверди, токи у (Умм Молик) уни сиқиб (тугатиб) қўйди. Сўнг у Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг олдига келди. Набий: «Уни сиқиб (тугатиб) қўйдингми?» деди. У: «Ҳа», деди. Набий: «Агар уни қолдирганингда, доим тураверарди (тугамасди)», деди.