حَدَّثَنَا أَبُو بَكْرِ بْنُ أَبِي شَيْبَةَ، حَدَّثَنَا أَبُو أُسَامَةَ، ح وَحَدَّثَنَا أَبُو كُرَيْبٍ، حَدَّثَنَا أَبُو أُسَامَةَ، وَابْنُ، بِشْرٍ عَنْ هِشَامٍ، عَنْ أَبِيهِ، عَنْ عَائِشَةَ، أَنَّهَا اسْتَعَارَتْ مِنْ أَسْمَاءَ قِلاَدَةً فَهَلَكَتْ فَأَرْسَلَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم نَاسًا مِنْ أَصْحَابِهِ فِي طَلَبِهَا فَأَدْرَكَتْهُمُ الصَّلاَةُ فَصَلَّوْا بِغَيْرِ وُضُوءٍ فَلَمَّا أَتَوُا النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم شَكَوْا ذَلِكَ إِلَيْهِ فَنَزَلَتْ آيَةُ التَّيَمُّمِ . فَقَالَ أُسَيْدُ بْنُ حُضَيْرٍ جَزَاكِ اللَّهُ خَيْرًا فَوَاللَّهِ مَا نَزَلَ بِكِ أَمْرٌ قَطُّ إِلاَّ جَعَلَ اللَّهُ لَكِ مِنْهُ مَخْرَجًا وَجَعَلَ لِلْمُسْلِمِينَ فِيهِ بَرَكَةً .
Оиша (ривоят қилди): У Асмодан бир гарданбоғ (қилода) арият (вақтинча) олган эди; у (йўқолиб) ҳалок бўлди. Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) ашобларидан бир неча кишини уни излашга юборди; уларга намоз (вақти) етди; улар вузусиз намоз ўқидилар. Улар Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га келганида, буни унга шикоят қилдилар; бас таяммум ояти нозил бўлди. Усайд ибн Ҳузайр: "Аллаҳ сенга яхши мукофот берсин; валлаҳи, сенга ҳеч қачон бир иш тушмадики, илла Аллаҳ ундан сенга бир чиқиш (йўл) қилди ва унда мусулмонларга бир барака қойди" деди.