أَخْبَرَنَا إِسْحَاقُ بْنُ مَنْصُورٍ، قَالَ حَدَّثَنَا عَبْدُ الرَّحْمَنِ، عَنْ سُفْيَانَ، عَنْ أَبِي إِسْحَاقَ، عَنْ أَبِي الْخَلِيلِ، عَنْ عَلِيٍّ، قَالَ : سَمِعْتُ رَجُلاً، يَسْتَغْفِرُ لأَبَوَيْهِ وَهُمَا مُشْرِكَانِ فَقُلْتُ : أَتَسْتَغْفِرُ لَهُمَا وَهُمَا مُشْرِكَانِ فَقَالَ أَوَلَمْ يَسْتَغْفِرْ إِبْرَاهِيمُ لأَبِيهِ . فَأَتَيْتُ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم فَذَكَرْتُ ذَلِكَ لَهُ فَنَزَلَتْ { وَمَا كَانَ اسْتِغْفَارُ إِبْرَاهِيمَ لأَبِيهِ إِلاَّ عَنْ مَوْعِدَةٍ وَعَدَهَا إِيَّاهُ } .
Бизга Ишоқ ибн Мансур хабар бериб, деди: бизга Абдурраҳмон ривоят қилди, Суфёндан, у Абу Ишоқдан, у Абул-Халилдан, у Али (розияллаҳу анҳу)дан (ривоят қилдики), у деди: Мен бир кишини мушрик бўлган ота-онаси учун мағфират сўраётганини эшитдим ва: «Улар мушрик бўла туриб, улар учун мағфират сўраяпсанми?» дедим. У: «Иброҳим ҳам отаси учун мағфират сўрамаганмиди?» деди. Шунда мен Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг олдига келиб, буни унга айтдим. Сўнг: «Иброҳимнинг отаси учун мағфират сўраши фақат унга берган ваъдаси сабабли бўлган эди,» (Тавба сураси, 114) нозил бўлди.»