أَخْبَرَنَا مُحَمَّدُ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ الْمُبَارَكِ الْمُخَرِّمِيُّ، قَالَ حَدَّثَنَا أَبُو أُسَامَةَ، عَنْ هِشَامِ بْنِ عُرْوَةَ، عَنْ أَبِيهِ، عَنْ عَائِشَةَ، قَالَتْ كُنْتُ أَغَارُ عَلَى اللاَّتِي وَهَبْنَ أَنْفُسَهُنَّ لِلنَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فَأَقُولُ أَوَتَهَبُ الْحُرَّةُ نَفْسَهَا فَأَنْزَلَ اللَّهُ عَزَّ وَجَلَّ { تُرْجِي مَنْ تَشَاءُ مِنْهُنَّ وَتُؤْوِي إِلَيْكَ مَنْ تَشَاءُ } قُلْتُ وَاللَّهِ مَا أَرَى رَبَّكَ إِلاَّ يُسَارِعُ لَكَ فِي هَوَاكَ .
Бизга Муҳаммад ибн Абдуллаҳ ибн ал-Муборак ал-Мухарримий хабар бериб, деди: бизга Абу Усома ривоят қилди, Ҳишом ибн Урвадан, у отасидан, у Оишадан (ривоят қилдики), у деди: Мен ўзларини Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га ҳадя қилган (никоҳга таклиф этган) аёлларга рашк қилар эдим ва: «Ҳур (озод) аёл ўзини ҳадя қиладими?» дер эдим. Шунда Аллаҳ азза ва жалла: «Улардан (хотинларингдан) ўзинг истаганингни кейинга сурасан ва ўзинг истаганингни ўзингга (яқин) қабул қиласан,» (оятини) нозил қилди. Мен: «Аллаҳга қасамки, Раббинг фақат сенинг ҳавою ҳавасинг йўлида сенга шошилиб (ризолик билдириб) турибди, деб ўйлайман,» дедим. (Аҳзоб сураси, 51)