أَخْبَرَنَا إِسْمَاعِيلُ بْنُ مَسْعُودٍ، قَالَ حَدَّثَنَا بِشْرٌ، عَنِ ابْنِ عَوْنٍ، قَالَ وَأَنْبَأَنَا حُمَيْدُ بْنُ مَسْعَدَةَ، قَالَ حَدَّثَنَا بِشْرٌ، قَالَ حَدَّثَنَا ابْنُ عَوْنٍ، عَنْ نَافِعٍ، عَنِ ابْنِ عُمَرَ، قَالَ أَصَابَ عُمَرُ أَرْضًا بِخَيْبَرَ فَأَتَى النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم فَاسْتَأْمَرَهُ فِيهَا فَقَالَ إِنِّي أَصَبْتُ أَرْضًا كَثِيرًا لَمْ أُصِبْ مَالاً قَطُّ أَنْفَسَ عِنْدِي مِنْهُ فَمَا تَأْمُرُ فِيهَا قَالَ " إِنْ شِئْتَ حَبَّسْتَ أَصْلَهَا وَتَصَدَّقْتَ بِهَا " . فَتَصَدَّقَ بِهَا - عَلَى أَنَّهُ لاَ تُبَاعُ وَلاَ تُوهَبُ - فَتَصَدَّقَ بِهَا فِي الْفُقَرَاءِ وَالْقُرْبَى وَفِي الرِّقَابِ وَفِي سَبِيلِ اللَّهِ وَابْنِ السَّبِيلِ وَالضَّيْفِ لاَ جُنَاحَ - يَعْنِي - عَلَى مَنْ وَلِيَهَا أَنْ يَأْكُلَ أَوْ يُطْعِمَ صَدِيقًا غَيْرَ مُتَمَوِّلٍ اللَّفْظُ لإِسْمَاعِيلَ .
Бизга Исмоил ибн Масъуд хабар берди, у деди: бизга Бишр Ибн Авндан ривоят қилди, у деди: ҳамда бизга Ҳумайд ибн Масъада хабар берди, у деди: бизга Бишр ривоят қилди, у деди: бизга Ибн Авн Нофеъдан, у Ибн Умардан ривоят қилди, у деди: Умар Хайбардан бир ерга эга бўлди, сўнг Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг олдиларига келиб, у ҳақида маслаҳат сўради-да: «Мен жуда кўп (унумдор) ерга эга бўлдим, мендан кўра менга шундан қадрлироқ мол-мулкка ҳеч қачон эга бўлмагандим, унинг ҳақида нима буюрасиз?» деди. У: «Агар хоҳласанг, унинг аслини ушлаб қол ва уни садақа қилиб бер,» дедилар. Шунда у — сотилмаслиги ва ҳадя қилинмаслиги шарти билан — уни садақа қилди; уни фақирларга, қариндошларга, қул озод қилишга, Аллаҳ йўлида, йўловчига ва меҳмонга садақа қилди. Уни бошқарувчи кишига — мол тўпламаган ҳолда — ейиш ёки дўстига едириш гуноҳ эмас. Ушбу сўзлар (матн) Исмоилникидир.