أَخْبَرَنَا عُبَيْدُ اللَّهِ بْنُ سَعْدِ بْنِ إِبْرَاهِيمَ بْنِ سَعْدٍ، قَالَ حَدَّثَنِي عَمِّي، قَالَ حَدَّثَنَا أَبِي، عَنْ صَالِحٍ، عَنِ ابْنِ شِهَابٍ، قَالَ حَدَّثَنِي أَبُو إِدْرِيسَ الْخَوْلاَنِيُّ، أَنَّ عُبَادَةَ بْنَ الصَّامِتِ، قَالَ إِنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَالَ وَحَوْلَهُ عِصَابَةٌ مِنْ أَصْحَابِهِ " تُبَايِعُونِي عَلَى أَنْ لاَ تُشْرِكُوا بِاللَّهِ شَيْئًا وَلاَ تَسْرِقُوا وَلاَ تَزْنُوا وَلاَ تَقْتُلُوا أَوْلاَدَكُمْ وَلاَ تَأْتُوا بِبُهْتَانٍ تَفْتَرُونَهُ بَيْنَ أَيْدِيكُمْ وَأَرْجُلِكُمْ وَلاَ تَعْصُونِي فِي مَعْرُوفٍ فَمَنْ وَفَّى فَأَجْرُهُ عَلَى اللَّهِ وَمَنْ أَصَابَ مِنْكُمْ شَيْئًا فَعُوقِبَ بِهِ فَهُوَ لَهُ كَفَّارَةٌ وَمَنْ أَصَابَ مِنْ ذَلِكَ شَيْئًا ثُمَّ سَتَرَهُ اللَّهُ فَأَمْرُهُ إِلَى اللَّهِ إِنْ شَاءَ عَفَا عَنْهُ وَإِنْ شَاءَ عَاقَبَهُ " . خَالَفَهُ أَحْمَدُ بْنُ سَعِيدٍ .
Бизга Убайдуллаҳ ибн Саъд ибн Иброҳим ибн Саъд хабар бериб, деди: менга амаким ривоят қилди, у деди: бизга отам, Солиҳдан, у Ибн Шиҳобдан ривоят қилди, у деди: менга Абу Идрис ал-Хавлоний ривоят қилдики, Убода ибн ас-Сомит (розияллаҳу анҳу) деди: Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) атрофларида саҳобаларидан бир жамоа бўлган ҳолда: «Аллаҳга бирон нарсани ширк келтирмаслик, ўғирлик қилмаслик, зино қилмаслик, фарзандларингизни ўлдирмаслик, қўлларингиз ва оёқларингиз орасидан тўқиб чиқарган бўҳтонни келтирмаслик ва менга маъруфда (яхшиликда) осий бўлмаслик устига менга байъат беринглар. Бас, ким (аҳдига) вафо қилса, унинг ажри Аллаҳнинг зиммасидадир; сизлардан ким бирон (гуноҳ) иш қилиб, унинг учун (дунёда) жазоланса, у (жазо) унга каффоратдир; ким шулардан бирон нарсани қилиб, сўнг Аллаҳ уни пардалаб (яшириб) қўйса, унинг иши Аллаҳга (ҳавола)дир — хоҳласа, уни авф этади, хоҳласа, жазолайди,» дедилар. Унга (ривоятда) Аҳмад ибн Саид мухолафат қилди.