أَخْبَرَنَا سُوَيْدُ بْنُ نَصْرٍ، قَالَ أَنْبَأَنَا عَبْدُ اللَّهِ، - يَعْنِي ابْنَ الْمُبَارَكِ - عَنْ سَعِيدِ بْنِ أَبِي عَرُوبَةَ، عَنْ قَتَادَةَ، عَنْ أَنَسٍ، قَالَ كُنْتُ أَسْقِي أَبَا طَلْحَةَ وَأُبَىَّ بْنَ كَعْبٍ وَأَبَا دُجَانَةَ فِي رَهْطٍ مِنَ الأَنْصَارِ فَدَخَلَ عَلَيْنَا رَجُلٌ فَقَالَ حَدَثَ خَبَرٌ نَزَلَ تَحْرِيمُ الْخَمْرِ. فَكَفَأْنَا. قَالَ وَمَا هِيَ يَوْمَئِذٍ إِلاَّ الْفَضِيخُ خَلِيطُ الْبُسْرِ وَالتَّمْرِ. قَالَ وَقَالَ أَنَسٌ لَقَدْ حُرِّمَتِ الْخَمْرُ وَإِنَّ عَامَّةَ خُمُورِهِمْ يَوْمَئِذٍ الْفَضِيخُ.
Бизга Сувайд ибн Наср хабар бериб, деди: бизга Абдуллаҳ — яъни ибн ал-Муборак — хабар берди, у Саид ибн Абу Арубадан, у Қатодадан, у Анасдан (ривоят қилдики), у деди: мен Абу Талҳа, Убай ибн Каъб ва Абу Дужонага, ансорлардан бир гуруҳ ичида (шароб) қуйиб бераётган эдим. Шунда бир киши олдимизга кириб: ‹Бир воқеа юз берди — хамрнинг ҳаром қилиниши нозил бўлди,› деди. Биз (шаробни) тўкиб ташладик. У деди: ўша кунларда у фақат фазих — пишмаган (хом) хурмо ва қуруқ хурмо аралашмаси — эди, холос. (Ривоятчи) деди: Анас деди: хамр ҳаром қилинди, ҳолбуки ўша кунларда уларнинг хамрлари кўпинча фазих эди.